СВАКИ ДАН КАО ХОД ПО ЖИЦИ: "Новости" у Инфективној клиници, где се доктори и сестре месецима боре против невидљивог непријатеља

МНОШТВО забринутих људи грозничавих очију, спуштених глава, од јутра до мрака, ћутећи чека резултате теста на корону испред пријемне амбуланте Инфективне клинике у Београду.

Фото И. Маринковић

Сваког дана све их је више, попуњени су сви болнички кревети у згради старој цео век.

- Непрестано пратимо стање пацијената, јер се ситуација мења за само неколико тренутака, нема правила - каже главна медицинска сестра Зорица Николић на Одељењу за нејасна фебрилна стања и клиничку фармакотерапију, популарном антиковид-одељењу.

- Људи често долазе са лакшим симптомима, а онда се ситуација погоршава. Радимо под изузетним притиском, смене трају 12 сати.

ТЕРАПИЈА Славица Јеремић и главна сестра Зорица Николић, Фото И. Маринковић

Елан и хуманост медицинских радника Инфективне клинике још су упечатљивији када се погледа тужна и оронула болничка зграда. Тек када је пошаст закуцала на свачија врата, сви су се сетили ове институције и открили невидљиве хероје који ту раде. Њихов живот је ход по танкој нити, свакодневно ризикују своје здравље бринући о здрављу других. Нико није изузет, укључујући и директора Инфективне клинике проф. др Горана Стевановића, који је и сам оболео од короне.

Уиграни тим ради као да је он са њима, лекари, медицинске сестре и техничари бдију над пацијентима чије очи окружене тамним подочњацима с дечјом жељом за утехом гледају у очи медицинара које помно мотре изнад маски.

- Као искусан лекар желим да поручим да овде треба довести колеге из других установа и студенте да уче како се ради са пацијентима - са захвалношћу говори доцент др Славица Јеремић, која се нашла "са друге стране стетоскопа". - Запањујуће је када у овој старој згради схватате да добијате третман и терапију на светском нивоу. Најважнији медикамент је, ипак, брига лекара, сестара и техничара о нама. Они су непрестано ту, увек са осмехом и лепом речју, просто невероватно.

ОПОРАВАК Већина пацијената прикључена је на кисеоник, Фото И. Маринковић

Иза маски и визира види се како због комплимената румене лица младих сестара Валентине Ђенић и Јелене Радоичић, које помно пазе на пацијенте током разговора. Чим су нас извеле из собе вратиле су се да провере стање болесница.

Фото И. Маринковић

Искусна главна сестра, ветеран у борби с инфективним болестима, шеф тима невидљивих хероја, тихо говори:

- Тешко је. И ми имамо породице које волимо, али када дођемо кући никога не смемо да загрлимо и пољубимо, већ трчимо право у купатило да се детаљно дезинфикујемо. Па и после тога зазиремо од блиског контакта. Тај притисак да никога не угрозимо и да останемо способни да помажемо свима, осећамо на улици, у превозу, свуда. Овде раде и брачни парови са малом децом, којима је најтеже. Зато молимо наше суграђане да носе маске и перу и дезинфикују руке. Корона није теорија завере. Најгоре је када неко стигне овде да би се у то уверио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације