Друштво

СВАКИ ДАН КАО ХОД ПО ЖИЦИ: "Новости" у Инфективној клиници, где се доктори и сестре месецима боре против невидљивог непријатеља

Б. СУБАШИЋ

04. 11. 2020. у 10:00

МНОШТВО забринутих људи грозничавих очију, спуштених глава, од јутра до мрака, ћутећи чека резултате теста на корону испред пријемне амбуланте Инфективне клинике у Београду.

СВАКИ ДАН КАО ХОД ПО ЖИЦИ: Новости у Инфективној клиници, где се доктори и сестре месецима боре против невидљивог непријатеља

Сваког дана све их је више, попуњени су сви болнички кревети у згради старој цео век.

У стационарно одељење улази се кроз сумрачни ходник до соба високих плафона, чији су старински зидови до пола обојени масном зеленом бојом, која се понегде љушти. Из њих прво чујете тешко дисање, а тек онда видите пацијенте чија је плућа напала корона. Тишину ремете још само брзи кораци медицинског особља.

- Непрестано пратимо стање пацијената, јер се ситуација мења за само неколико тренутака, нема правила - каже главна медицинска сестра Зорица Николић на Одељењу за нејасна фебрилна стања и клиничку фармакотерапију, популарном антиковид-одељењу.

- Људи често долазе са лакшим симптомима, а онда се ситуација погоршава. Радимо под изузетним притиском, смене трају 12 сати.

Елан и хуманост медицинских радника Инфективне клинике још су упечатљивији када се погледа тужна и оронула болничка зграда. Тек када је пошаст закуцала на свачија врата, сви су се сетили ове институције и открили невидљиве хероје који ту раде. Њихов живот је ход по танкој нити, свакодневно ризикују своје здравље бринући о здрављу других. Нико није изузет, укључујући и директора Инфективне клинике проф. др Горана Стевановића, који је и сам оболео од короне.

Уиграни тим ради као да је он са њима, лекари, медицинске сестре и техничари бдију над пацијентима чије очи окружене тамним подочњацима с дечјом жељом за утехом гледају у очи медицинара које помно мотре изнад маски.

- Као искусан лекар желим да поручим да овде треба довести колеге из других установа и студенте да уче како се ради са пацијентима - са захвалношћу говори доцент др Славица Јеремић, која се нашла "са друге стране стетоскопа". - Запањујуће је када у овој старој згради схватате да добијате третман и терапију на светском нивоу. Најважнији медикамент је, ипак, брига лекара, сестара и техничара о нама. Они су непрестано ту, увек са осмехом и лепом речју, просто невероватно.

Овде ми је друга породица

ПАЦИЈЕНТИ Инфективне клинике не штеде речи хвале за лекаре и сестре који брину о њима.

- Спортиста сам, 36 година нисам била код лекара, а онда као да ме је гром ударио, температура, несвестица, гушење - узбуђено говори Биљана Крнета. - У амбуланту сам стигла на колицима, понављала сам само: "Умрећу, умрећу...".

Ови дивни људи су ме вратили у живот. Они су сада моја друга породица.

Наша саговорница застаје и хвата ваздух, јер се плућа погођена короном брзо замарају. Низање похвала настављају Стана Пешић и Цветанка Мијаиловић.

Иза маски и визира види се како због комплимената румене лица младих сестара Валентине Ђенић и Јелене Радоичић, које помно пазе на пацијенте током разговора. Чим су нас извеле из собе вратиле су се да провере стање болесница.

Искусна главна сестра, ветеран у борби с инфективним болестима, шеф тима невидљивих хероја, тихо говори:

- Тешко је. И ми имамо породице које волимо, али када дођемо кући никога не смемо да загрлимо и пољубимо, већ трчимо право у купатило да се детаљно дезинфикујемо. Па и после тога зазиремо од блиског контакта. Тај притисак да никога не угрозимо и да останемо способни да помажемо свима, осећамо на улици, у превозу, свуда. Овде раде и брачни парови са малом децом, којима је најтеже. Зато молимо наше суграђане да носе маске и перу и дезинфикују руке. Корона није теорија завере. Најгоре је када неко стигне овде да би се у то уверио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације