ПРОПАГАНДНИ ПОХОД ПРОТИВ СРБИЈЕ: Меморандум САНУ није био никакав национални програм већ целовити покушај одговора на југословенску кризу

ЧИТАВ дуги низ година, или тачније деценија, Београд је од снага непринципијелне коалиције и њених пропагандних центара, био пријављиван Москви као центар недовољне комунистичке будности, као прави расадник либерализма и демократизма.

Добрица Ћосић и Матија Бећковић

Најдрастичнији документ - доказ о томе је, Шуварева "Бијела књига у којој су регистрована сва јавно изражена мишљења српске интелигенције која, по његовом мишљењу, одступају од владајуће комунистичке идеологије.

Исти ови ревносни пријављивачи Србије комунистичком и бољшевичком Истоку, појављују се у последњих година у новој улози - сада пријављују Београд Европи и Западу као нелибералан и недемократски, неплуралистички и стаљинистички! Занимљиво је само то што се ово пријављивање поново врши у истом облику - у облику нове "Бијеле књиге". Наиме, загребачки "Вјесник" у привидном фељтону у туце наставака сумњичи и препознаје све оне српске интелектуалце чије су идеје имало налик некој тези или ставу из Меморандума Српске академије наука и уметности. Ово својеврсно "сравњивање" српских интелектуалаца са тезама из Меморандума има за сврху њихову беспризивну дисквалификацију и осуду.

Наравно, ово "демократско" пријављивање Србије свету парламентарне и плуралистичке демократије нимало не смета пријављивачима, да са "либералном", "плуралистичком" и "демократском" легитимацијом предлажу да се Савез комуниста Србије искључи из Савеза комуниста Југославије на "паралелном конгресу СКЈ у Загребу". Нема шта, у најбољој традицији Коминтерне! Ред Коминтерне, ред Аустроугарске, ред Запада...

Уз ово искључење предлаже се и избацивање Србије из Југославије! Као што је познато није реч ни о каквој шали, већ о предлогу који је некад угледни социолог Вељко Рус изнео у љубљанском "Делу".

У овој операцији и покушају компромитације и проказивања користе се етикете-појмови попут "десни радикализам", "српски национализам", "српски фашизам", "рецидиви стаљинистичког типа власти"..., а тенденције у Србији се жигошу, без икаквих ваљаних основа, као "прилог неостаљинизацији југословенског поретка"!

ОДСКОРА се, као што смо већ напоменули, у овој операцији и пропагандном походу са новом жестином барата са Меморандумом Српске академије наука и уметности, као националним програмом српског народа стварном и аутентичном програмском основном деловању српског легалног партијског и државног руководства на челу са Слободаном Милошевићем.

Као што је познато реч је о документу који је по одлуци годишње скупштине САНУ одржане 25. маја 1985. године, требало да изради комисију од 16 чланова на челу са Антонијем Исаковићем и који би представљао научно засновани и објективни став САНУ о актуелној друштвеној и историјској ситуацији у Србији и Југославији. Пиратским поступком "Вечерње новости" су 24. и 25. септембра 1986. године објавиле део радне верзије овог документа и извршиле његову бруталну идеолошку дисквалификацију. Настала је већ позната политичка афера и рад на преднацрту (радној верзији) овог документа није настављен.

У овом случају радило се о обичној крађи, о методу неовлашћеног одузимања и прављења афере који је испод нивоа минималних и елементарних грађанских претпоставки живљења. Актери овог пиратског потеза добили су звање "заслужних идејних бораца", а на основу два-три цитата из Меморандума и његове интерпретације, академици САНУ су постали "недићевци", "четници", за њихову свест се устврдило да "не сеже даље од оне "четничких кољача", упоређивани су с "четничком емиграцијом", постали су "људи без дела".

Тако је код нас уз компромитован назив интелектуалац додата још срамнија конотација уз звање - академик. У знак одмазде легални органи Србије су у суштини бојкотовали стогодишњи јубилеј ове изузетно значајне институције српског народа.

Ванредна скупштина САНУ одржана у децембру 1986. године заузела је у поводу Меморандума и свега око њега достојанствен и крајње основан став.

"Прво, Скупштина је тајним гласањем дала поверење Извршном одбору Председништва и Извршног одбора, као и подршку закључцима Председништва и Извршног одбора од 21. октобра 1986;

друго, Скупштина оцењује да је деловање Председништва и Извршног одбора у случају тзв. Меморандума у складу с одлукама Скупштине од 25. маја 1985. године и са законским прописима. Уједно, Скупштина предлаже Председништву да размотри могућност и нађе одговарајуће путеве даљег рада, на извршењу задатака са Скупштине од 25. маја прошле године;

треће, Скупштина, такође препоручује Председништву да и даље развија, сарадњу са другим југословенским академијама на решавању суштинских проблема наше друштвене заједнице;

четврто, изражавајући неслагање са начином на који је цео случај око тзв. Меморандума тумачен јавности, Скупштина предлаже Председништву да испита одговорност оних који су омогућили да овакав недовршен документ доспе у јавност и изазове нежељене последице;

пето, Скупштина, на крају, изражава спремност да се између Академије и друштвено-политичких институција превазиђу тренутне тешкоће и неспоразуми и да се обострано нађе начин за настављање плодоносне сарадње у корист наше заједнице у целини."

У ДЕЛУ јавности Хрватске са посебним интензитетом и симптоматичном учесталошћу потеже се оптужба да је званична политика Србије у "служби стратегије САНУ", а да је "такозвани Меморандум Српске академије наука и умјетности као израз националистичке заслепљености и еуфорије, као синтетичко изражавање српског националистичког оцењивања кризних прилика у Југославији" постао "основом службене политике која се самосвјесно хоће назвати антибирократском револуцијом". По многима Меморандум је послужио као "интерни материјал вребајућег ума идеологијског погона службене политике и као моћан обликоватељ јавног мњења првенствено у СР Србији", штовише "правно непостојећи текст, којега се формално сви одричу, у међувремену се поступно и незадрживо потврдио као суконститутивна основица дјелотворног националног програма".

Сами ставови Меморандума се, по принципима најдогматскије идеолошке критике, третирају као есенција национализма. Основ за препознавање српског национализма заступници ове идеолошке критике проналазе у оним формативним документима и оној политичкој пракси која представља озбиљан раскид са авнојским пројектом Југославије и која је систематски устоличана од половине шездесетих година да би свој еруптивни врхунац доживела у првој половини седамдесетих година. Она се данас жели сакрализовати као брионска Југославија. Познато је да је по тим критеријумима и по том моделу политичког мишљења, владања и устројства Југославије сваки покушај испољавања било каквог интереса српског народа - сушти национализам. Отуда за проказивање било које иницијативе као српске националистичке није потребан никакав аргумент осим идеолошког, оног који има своју априорну вредност и који се не мора ни на који начин доказивати. Докази и ако се прилажу нису од неке нарочите важности. Обично се узима неки мало драстичнији исказ или се вешто монтирају цитати и праве произвољне интерпретације.

МАДА је реч о идеолошкој критици и употреби идеолошких аргумената у дисквалификацији онога што би морало подлегати разложној стручној дијалошкој расправи она има сасвим опипљиву и крајње утилитарну основу. Овај идеолошки склоп и систем почива на врло опипљивим економским интересима који тек у последње време постају потпуно препознатљиви и кристално јасни. У светлу неких презентираних економских показатеља постаје јасно зашто је самосвешћење српског народа мало и има толике противнике и зашто су они делови Меморандума који говоре о положају Србије наишли на тако жестоку осуду и грубо етикетирање читаве Српске академије наука и уметности.

Рецимо, у 1988. години Србија је једина у Југославији забележила повећање физичког обима производње, али је и поред тога на крају обрачунске године констатовано да има највеће губитке. Готово половина тих губиташа настала је због јефтине електричне енергије (око 560 милијарди) која је служила као енергетска основа производње у другим републикама, Србија је, такође, мада сама неразвијена, издвојила за неразвијене око 72 одсто властите акумулације или 455 милијарди. Цене индустријских производа биле су у Србији ниже од југословенског просека за 0,5 одсто, док су за исто то време, примера ради у Словенији порасле за 19,4 одсто. Одлив друштвеног производа из Србије је знатно изнад југословенског просека. Овоме се морају додати разни облици преливања, катастрофални услови размене, разне ненормалности у вези са извозом. Ако томе додамо и проблеме у вези са аграром и производњом хране и њиховим третманом у федерацији постаје јасно да се последњих деценија, врши систематска и систематична експлоатација Србије.

Меморандум је својевремено указао на ове појаве, проблеме и тенденције. Време је показало, да су многе тврдње и констатације и више него тачне и основане. Неопходно је стога без околишења извршити дезидеологизацију свих отворених питања. Данас није видљив ниједан ваљан разлог због кога би се цивилизацијске и основне државно-правне и економске категорије, познате и владајуће у свету и светској историји, код нас суспендовале и оглашавале неважећим и непримереним, а све због обичног идеолошког нормативизма и емитовања испразне идеолошке пожељности. Неодрживо је да један пожељан идеолошки префикс мења државно-правну, економску и цивилизацијску суштину светски прихваћених и важећих садржаја, категорија и појмова.

Меморандум указује "на снагу политичког волунтаризма", "дезинтеграцију југословенске привреде", "на конфедерацију која је институционализована последњим Уставом из 1974. године", на "тврди устав", проблеме "вета и једногласног одлучивања", на "идеологију која у први план ставља националност и територијалност", а као алтернатива се истиче "демократски интегративни федерализам", указује се на неодрживи "монопол власти једне владајуће партије... Критикују се отворене и прикривене намере да се граде нуклеарне централе и тражи се укидање вербалног деликта... итд.

Јасно је да се овде не ради ни о каквим изненада самониклим идејама из било ког папира и документа, већ да је реч пре свега о озбиљној тековини јавног и дугогодишњег упорног рада критичког мишљења у Србији. Реч је о тежњама и идејама критичке интелигенције које су углавном формиране у жестокој опозицији према владајућем бирократским структурама. Власт је, као што је познато, нарочито у Србији, водила рачуна пре свега о полтронском додворавању, о свом одржавању, а не о интересу властитог народа и грађана Србије.

ПОЧЕВ од критике самих назнака "нових" уставних решења с краја шездесетих година и "Критичког разматрања владајуће идеолошке концепције у националној политици" Добрице Ћосића, па преко борбе против уставних амадмана са самог почетка седамдесетих година, српска критичка интелигенција, студенти и професори Београдског универзитета су се борили и против недемократске суштине Устава из 1974. године и против ауторитарно наметнуте неравноправности Србије створене овим истим уставним решењима. Због овог истрајног противљења плаћана је изузетно велика цена. Било је прогона, забрана, избацивања с факултета, па и затворских казни. Дугогодишња борба српске критичке интелигенције може се у времену распознати по изричитим тражењима да се укине вербални деликт, да се пусте политички затвореници, да се уведе правна држава, да се успостави политичка демократија у СФРЈ итд. Никако, према томе, није реч само о некој националној интелигенцији, већ о вишегласним врло шароликим струјама и опредељењима од либералног до левичарског усмерења. Сходно томе, на јавној сцени нису никакви националисти нити пак само они интелектуалци који мисле на националном трагу и у националном кључу већ веома шаролика духовна и политичка структура. Ако данас у Србији можемо говорити о некој врсти "рехабилитације" истакнутих интелетуалаца и уопште обнови духовног живота, онда никако не можемо говорити да је ту реч о некаквој националистичкој или традиционалистичкој интелигенцији.

Отуда идеолошка операција по којој свака идеја, која се налази у меморандуму, самим тим постаје идеолошки неприхватљива, представља више него провидан маневар. По том усмерењу довољно је неку од идеја или теза које су у оптицају у јавном животу пронаћи у Меморандуму САНУ па до она буде обеснажена, а њена се неоснованост и не мора ни на који начин доказивати. Она се, тобоже, подразумева...

...У ПОМЕНУТОМ "Вјесниковом" фељтону у вези с Меморандумом и српским национализмом се поступно доводи све већи број српских интелектуалаца, политичара, књижевника и њихових дела. Циљ је неприкривен - треба новом "Белом књигом" проказати и оптужити готово целу критичку интелигенцију Србије за виновника и заступника национализма.

...Али, није дакако, више реч само о Меморандуму... него је реч о томе да се многа достигнућа, сазнања, идеје и истине до којих је дошла српска критичка интелигенција и јавност, а у последње време политичке структуре Србије желе проказати и обезвредити као националистичке и усмерене на разбијање Југославије. Пуким механичким проналажењем неке идеје у тексту Меморандума аутоматски се жели устврдити да она нема никакву ваљаност. Меморандум је на тај начин постао лакмус папир за проверу морално-политичке подобности неке идеје. Исто важи и за потпуно егзактне податке, чињенице, научно установљене и верификоване истине... Уколико се налазе у Меморандуму оне не постоје - то је једно од упоришних "логичких" места пропагандне кампање.

У тој кампањи се ...превиђа да Меморандум није никакав национални програм српског народа већ целовити покушај одговора на кризу. То је на поменутој ванредној скупштини САНУ истакао академик Коста Михаиловић рекавши да је "преовладало гледиште да један поглед на кризу не би требало оптерећивати програмима будући да свака оцена не констатује само како јесте, већ и подразумева како треба да буде.

Одлука Комисије да се ограничи на виђење кризе није значила негирање потреба израде програма као посебног документа, потпуно независног од Меморандума. Ко би, како и када радио такав програм, да ли у оквиру научних или државних установа, односно њиховој међусобној сарадњи, то је било питање о којем би тек требало расправљати. У прилог изради оваквог програма речено је "да Србија од Гарашанина није имала свој национални програм, а од Светозара Марковића нико није разматрао српско питање".

Морало би се, такође, знати да српски народ није никакав "папирнати народ", кога покреће не знам како ваљано, паметно и релевантно написан папир. На његово покретање много више утиче угроженост његових основних интереса и одазивање на изазове времена и на баштињење одређене историје и традиције... Меморандум САНУ је само један од елемената тог процеса. Њиме се не да ни све објаснити у српској националној и политичкој ситуацији, а још мање се може било шта дисквалификовати.

(Изводи из текста "Да ли је Меморандум српски национални програм" специјално издање "Дуге" јун 1989)

Препоручујемо

Друштво

0 1

УСТАВ СРБИЈЕ КОЈИ ЈЕ ТРАЈАО ШЕСТ ВЕКОВА: У САНУ одржана свечана академија поводом 800 година од увођења Законоправила - Крмчије Светог Саве

31. 10. 2020. у 09:34

Друштво

1 1

ЛАЖИ ПАРТИЈСКЕ МАФИЈЕ: Добрица Ћосић о харанги на најугледнију научну и интелектуалну установу

01. 11. 2020. у 17:13

Друштво

3 17

ОБАВИЛИ СУ ПОСАО И ПРОПАЛИ: Матија Бећковић о "бомбардовању" најважније институције српског народа

31. 10. 2020. у 16:47

Друштво

1 5

ПРАВА ИСТИНА О ПОЛОЖАЈУ СРБА: У Меморандуму први пут је констатована неодржива национална политика у заједничкој држави

30. 10. 2020. у 17:13

Друштво

0 1

ЗЕМЉОТРЕС У УЗДРМАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: Дело академика 1986. постало је политичко-медијска афера

29. 10. 2020. у 17:13

Друштво

0 3

ВИДЉИВИ ЗНАЦИ РАСПАДА ДРЖАВЕ: Мотиви чланова САНУ за настанак Меморандума

28. 10. 2020. у 17:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације