НА ИГМАНУ СУ И НЕМЦА СТРЕЉАЛИ ЈЕР ЈЕ БРАНИО СРБЕ: Нова сведочења о џелатима армије БиХ

БИВШИ логораш из сарајевског казамата "Силос" Ђорђо Шувајло, нада се да ће Међународна комисија експерата која је истраживала судбину Срба у главном граду БиХ током деведесетих, у свом извештају обелоданити позадину идеологије под којом је запаљен фитиљ рата у Босни, али инсистира да је за српске логораше најважније да се утврди појединачна одговорност за њихово страдање.

Фото Приватна архива

Додаје да прича о "Јасеновцу" крај Сарајева и о његовим џелатима, не сме да остане без епилога.

- Срби су имали Срђана Алексића у Требињу и Богу хвала, и кроз филм су испричали причу о његовој жртви, због чега смо и додатно ружени као народ - наставља своју причу Ђорђо Шувајло. - На Игману, где сам и ја страдао, била су "три Срђана" које муслимани крију јер их се ваљда стиде. Немачки плаћеник Маркус Штетфелд изрешетан је са 28 метака покушавајући да заштити Србе од страшних батина које су им спремали војници Зулфикара Алишпаге Зуке, господара живота и смрти на овој планини. Авдо, некада стаклорезац у Горажду, који је претходно изгубио сина у рату против нас, бранио нас је кад год је могао да нас не бију нељуди у униформама Армије БиХ, а кад није успевао онда је плакао. Трећи је био добри доктор Мустафа Пинтул, кога су његови убили јер му је Хипократова заклетва била важнија од националног лудила.

ЈОВАН И ЗИЈАД

КЊИГА "Јован зове Зијада", друга о паклу "Силоса" од логораша Ђорђа Шувајла, треба да се појави ускоро и у Србији. Објашњава наслов:

- Јован је имао четири године када му је отац Радивоје Шавија после продаје оружја Муслиманима из војног складишта прешао на страну Армије БиХ. Радивоје је био у браку са Низманом Амзовски (на слици), па је мислио да може да бира стране. Ипак, "заглавио" је у "Силосу" а измолио је да га пусте у Армију БиХ да се докаже. Борио се код њих, али и крао.

Фото Приватна архива

Ухватили су га и исекли на комаде бацајући његове остатке по Игману. Син Јован се сада зове Зијад, осунећен је, а име и слика оца му се појављује на видео-биму "шехида из Хаџића". Све је лажно у причи о настајању Алијине државе - вели Ђорђо.

Прича о страним плаћеницима и њиховом односу према Србима, према Ђорђу, почиње 4. јуна 1992. године, када су петорица младића са Запада, тројица из Немачке - Маркус, Марк и Арон, Белгијанац Бруно и Американац Кит први пут доведени у логор "Силос". Требало је да виде "српске четнике и комунисте" против којих ратује "мултикултурна Алијина држава".

Ђорђо Шувајло, Фото Приватна архива

Масовно пребијање Срба које је за странце организовала војска Зулфикара Алишпаге, под директном командом Нихада Бојаџића, међутим, кренуло је "по злу". Странци су били згрожени призорима. У сужњима нису "видели" српске специјалце нити кољаче, већ обичан свет.

- Мислим да је странцима још тада све било јасно. У строју логораша који су злостављани био сам и ја и видео сам те "европске" војнике и њихово гађење на лицу док стоје по страни - говори Ђорђо. - Маркуса су убили девет месеци касније испред хотела "Мразиште" на Игману, када није дозволио да се ланцима и моткама пребијају логораши које је водио са копања ровова. На Србе су покушали да насрну Зукини зликовци, а Маркус им је сасуо рафал пред ноге и ови су се разбежали. Када је излазио са вечере, сачекало га је 28 метака баш испред команде јединице у којој је ратовао. Добри Авдо је плакао и над Србима и над Маркусом.

Злодела Јединица војске Зулфикара Алишпаге, Фото Приватна архива

Сахрана Маркуса Штетфелда била је медијски спектакл у организацији Алијиног "агитпропа". До марта 1993. убијени муџахедини и странци из Зукине јединице, сахрањивани су тајно по новоформираним гробљима на Игману у брду иза хотела "Мразиште", а неки у близини гроба Чедомира Домуза на Брезовачи. Маркуса су сахранили на Католичком гробљу у Тарчину. Престрашени фратар Иван је водио службу, а петоро Срба логораша који су гроб ископали искрено су жалили са друге стране упаљених камера.

ПАКАО Крстићи у злогласном сарајевском логору "Силос", Фото Приватна архива

У то време је почињао рат Муслимана и Хрвата у средњој Босни и Алија је Маркусовим гробом "слао поруку" католицима.

- Прича о делима и неделима у рату нема национални предзнак. Наказном лицу рата треба судити - наставља Шувајло. - Код Зуке у војсци биле су и четири жене. Нада Томанић, кћер конобарице са Игмана, затим Сабина Синан Хрњић и извесна муслиманка Хандановић, никад нису одговарале иако су учествовале у премлаћивању затвореника насмрт. Прва жена на Игману, нека Добрила, била је љубавница Зулфикара Алишпага, али је стрељана јер је украла његове паре.

Некажњене Нада Томанић (горе) и Сабина Хрњић (доле), донедавно радила у МУП БиХ, Фото Приватна архива

Фото Приватна архива

Нада Томанић и Сабина Синан Хрњић, према Ђорђовом сведочењу, учеснице су у једном од најстрашнијих убистава на Игману. Жртва је био Јадранко Главаш, наочит момак из Сарајева, фолклорни солиста КУД "Лола", човек који је говорио језике и имао црни појас из каратеа. Убијан је осам сати батинама само зато јер је сарајевско "Ослобођење" објавило списак Срба који наводно воде четнике, а међу презименима је било и Главаш.

- Убиство су крајем јануара 1993. наредили Зука и Нихад Бојаџић, а убијали Неџад Хоџић, војници Пиле, Мујо, Џеко и Кокић, са њима и Нада Томанић и Сабина Хрњић. Све је гледао Драган Вуковић, логораш у "приватној тамници", у дашчари крај хотела "Мразиште", који је, каже, једва преживео виђено - износи даље наш саговорник. - Тукли су га у шумарској кућици, кундацима, ногама, шакама, порађени укруг, а он се вртео као казаљка секундара на сату. Сатима тако. На крају је од горостаса остала само "крвава врећа".

С муком Ђорђо даље сведочи како је Наду Томанић нашао преко "Скајпа" у исељеништву у Конектикату, у САД. Питао је: "Шта урадисте са телом јадног момка?", а она рече: "Не сећам се ничег, имам 13 гелера у глави!"

Сабина Хрњић донедавно је радила у МУП БиХ, док СИПА није покренула истрагу, али суђења није било...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације