Друштво

ОСТВАРИЋУ СВОЈ САН У СРБИЈИ: Мексиканка Валерија Алварадо одлучила да живи у Београду - волим ову земљу!

Д. МАТОВИЋ

18. 09. 2020. у 11:03

КАДА је пре четири године спаковала кофере Мексиканка Валерија Алварадо о Србији није много знала. А, када су је пре неколико месеци из америчке амбасаде, уз чију помоћ је дошла у Београд, позвали да се врати кући рекла је: "Не путујем." Њено место у авиону остало је празно. Тако је ова млада жена остала међу својим новим пријатељима. Својом новом "породицом".

ОСТВАРИЋУ СВОЈ САН У СРБИЈИ: Мексиканка Валерија Алварадо одлучила да живи у Београду - волим ову земљу!

- Баш сам заволела Србију - каже нам. - Београд ме је прихватио, а и ја њега. Доживљавам га као своју кућу.

Дошла је у нашу престоницу као студент балканске историје, по програму размене академаца САД и Србије. Учила је и радила. Једно време чак и као предавач на Филолошком факултету.

- Корона ме је удаљила од катедре - признаје симпатична двадесеттрогодишња Мексиканка. - Али шта вреди седети скрштених руку. Решила сам да започнем нови посао и некако ми се учинило да би било успешно да се огледам у угоститељству. Видела сам да у Београду, углавном, млади вешто владају овим послом. А, уз то, приметила сам и да београдском шаренилу од кафића недостаје један мексикански.

Данима је табанала српском престоницом трагајући за простором у ком жели да оствари снове. Нашла га је у самом срцу града, у Улици Светозара Марковића, а онда је заврнула рукаве. Почела је као ластавица да прави гнездо. У кафеу "Конча" данас ће примити прве госте.

- Конча је надимак моје баке, која је преминула током пандемије, у мају ове године - показује нам Валерија велику слику своје баке на зиду. - Њено име било је Консепсион Вега, али сви смо је звали Конча. Била сам много тужна када сам чула да је отишла. Оптуживала сам себе да сам себична. Нисам се вратила породици, а могла сам. Имала сам карту, резервисано седиште, али нисам ушла у авион. Остала сам овде да остварим свој сан. Бака би била поносна на моју одлуку да покушам да нешто сама створим.

Она је сама све створила. Када је стигла у Америку радила је на плантажама боровница и поморанџи. Било јој је много тешко. Американци су знали да буду сурови према Мексиканцима. Али, успела је. Када је могла она, могу и ја. Без обзира на то што сам млада, што сам сама, знам да ће ме она водити.

Мексиканци верују да када неко премине иде на небо. Једном годишње, почетком новембра, може да се врати на земљу да посети своју породицу. Услов је - да га се сећају.

- Постоје две смрти, физичка и кад те забораве. Зато држимо породичне фотографије на зиду. Ја своју баку никад нећу заборавити - говори нам Валерија док гледамо како млади уметници повлаче последње потезе на зидној слици на којој су представљени мексички симболи.

Као реликвије Валерија чува све што је подсећа на њену породицу. Урамљену бакину вечерњу хаљину окачила је на зиду, старе породичне фотографије су крај прозора. У разнобојном живахном простору своје место добили су жичани телефон, зидна вага, таписерије...

- Желела сам да направим синергију наших двеју култура. Ново место, које буди стари осећај.

УЖИВАМО НА ИСТИ НАЧИН

СРПСКА култура подсећа ме на сопствено мексичко наслеђе - каже Валерија.

- Наше државе дели читав океан, али Срби и Мексиканци имају сличне погледе на живот. Обожавамо да проводимо време са људима које волимо и вреднујемо оне тренутке у којима можемо са њима да седимо, пијемо или једемо и причамо сатима, није важно да ли је реч о ситном трачарењу, збијању шала или препричавању неког значајног догађаја. Битно је само да смо заједно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације