СРПСКО РУКОВОДСТВО СЕ ПРИКЉУЧУЈЕ УРОТИ: Политичке припреме за "аферу прислушкивања" и обрачун са потпредседником СФРЈ

ВИШЕ каснијих сведочења потврђује да је припрема обрачуна с Ранковићем била позната једном броју људи у врху државе и Партије.

Фото архива

То су пре свих били партијски кадрови из врха СК Хрватске или СК Словеније:, припадник Удбе из Словеније Борис Кrajгeр, као и функционери из других република: Владимир Поповић (Црна Гора), Цвијетин Мијатовић (Босна и Херцеговина) и, наравно, Крсте Црвенковски (Македонија). Сви они пре објављивања "афере прислушкивања" биће на овај или онај начин упознати са Титовим оптужбама да га Ранковић прислушкује.

Да је савезни секретар за унутрашње послове Милан Мишковић био упознат са "прислушкивањем" и да ће бити постављено питање личне одговорности Александра Ранковића, потврђује и Иван Драговић, који је, "пар дана пре 16. јуна", заједно са двадесетак руководилаца и чланова партијског комитета, био позван код Мишковића, који их је обавестио o одговорности неких наших другова који су "вршљали око виле друга Тита". Упозорио је да је "то засада највећа државна тајна" и да је користе за заузимање личних ставова.

Милентије Поповић, Фото архива

Пред само покретање обрачуна с Ранковићем Тито је придобио Црногорце који су имали раније везу са унутрашњим пословима, радили с Ранковићем, а били су употребљиви у планираним обрачунима као људи који су могли да на пленуму отворено нападну Ранковића, лобирају по кулоарима против њега.О тим припремама говоре Јово Капичић и Светозар Вукмановић Темпо. Капичић наводи да га је "негдје уочи пленума" позвао Владо Поповић ("који је изнад свега мрзео Ранковића и Удбу") и рекао му да Тито жели да га види. Тито је збуњеном Капичићу рекао да Ранковић спрема државни удар и да му је поставио уређаје "испод кревета" у спаваћој соби. У разговору који је уследио Капичић је наводно дао Титу идеју да се та ствар расправи на партијском пленуму.

Светозар Вукмановић Темпо је још средином осамдесетих година писао да га је, пред Брионски пленум, Тито позвао у своју резиденцију у Ужичкој и саопштио му још с врата да га прислушкују. Изненађеном Темпу је кратко објаснио да то чине "Марко и Ћећа", инсистирајући на томе да су прислушни апарати постављени у спаваћој соби. Темпо је исказивао неверицу, али "пред тим аргументима моја сумња је спласнула". Тито га је упозорио: "Уосталом, и твоја кућа је озвучена!"

Тако састављена групација ширег националног спектра и још ширих интереса - од републичких до личних - затекла је Ранковића и друге оптужене потпуно неспремне да пруже било какав отпор тешким оптужбама.

Коча Поповић, Фото архива

Ранковићеви пријатељи (Ђуро Пуцар, Лазар Колишевски или појединци из Србије), кад се афера буде отворила, пријатељству или истини претпоставили су Титов ауторитет и сврстали се против Ранковића. Изузетак је донекле био државни секретар за народну одбрану генерал Иван Гошњак, који неће прихватити оптужбе на рачун свог пријатеља Ранковића.

Све припремне радње покретања обрачуна са Ранковићем биле су завршене 15. јуна 1966. Тито је информисао оне за које је мислио да треба да буду упознати са правцем акције на Ранковића, а припремљен је и апарат безбедности: врх ССУП и Управа безбедности ДСНО. Истог дана 15. јуна, долази до смене генерала Божовића и убрзане и кратке примопредаје дужности генералу Ђуки Баленовићу.

Остаје питање када су и на који начин упознати политички кадрови из Србије (који нису били Ранковићева "струја", на челу са Стамболићем, Веселиновим, Минићем и другима, са Ранковићевим "прислушкивањем" Тита.

Ранковићева партијска каријера и углед утицали су на Тита и оне који су му помагали у акцији против Ранковића да се креирају оптужбе које ће имати ефекат такав да не буде никакве сумње у њих и да се с њима одмах придобије партијско и јавно мњење. Како је Ранковића још од пре рата, неприкосновено подржавала "српска" партијска база, Тита је вероватно бринула реакција српских (србијанских, пре свега) кадрова у тренутку када се отвори сукоб и изврши напад на самог Ранковића.

Јован Веселинов, Фото архива

Добрица Ћосић, потврђује тај страх. "Плашили су се отпора у политичком врху Србије. Али тај страх се показао неоснованим, јер су руководећи српски комунисти лако отписали Ранковића, као што је то увек било у комунистичком покрету."

Према накнадном казивању Александра Ранковића, историчару Венцеславу Глишићу, 1974. године, он је касно, тек почетком 1966. године, приметио "синхронизовану заверу српских политичара". И Веселинов је почео да му се жали како је у Србији почело "групашење међу политичарима".

Разумевање брзог престројавања српских комуниста у фронт против Ранковића, поред личних анимозитета и каријеристичких очекивања, може се схватити и кроз његов однос са Петром Стамболићем, тада председником СИВ-а, а неформално предводником може се рећи "супарничке струје" у Савезу комуниста Србије. Стамболић је тврдио да није био у сукобу са Ранковићем, али су њихови односи несумњиво били сложени.

Све до 1966. године Пера је, налазећи се на дужности у Србији, или у Федерацији, био на одређен начин подређен Ранковићу, осећајући са његове стране неку врсту притиска. Вероватно је био свестан да га Ранковић недовољно цени, па се на неки начин припремао да узврати ударац (закључује Венцеслав Глишић).

У својим казивањима Стамболић је желео да прикаже Ранковића као човека конзервативних схватања, који се залагао за превазиђени концепт федерације и био против самоуправљања, а у спољној политици за блиске односе са Совјетима.

Осим тога, Стамболић је тврдио да је Ранковић свој ауторитет обезбеђивао и као председник Савеза бораца Југославије, који "није престајао да игра улогу политичке организације". "Није имао увид у питања привреде. У области културе пратио је оно што су му давали из СУП, углавном парцијално", сведочи Петар Стамболић.

Милош Минић, Фото архива

Ипак, Стамболић уочава својеврстан напор Ранковића да са годинама испрати све сегменте за које је био задужен. "Некад добре особине Ранковића, да све до детаља има у рукама у Партији, сад су постале сметње. Заузет ЦК СКЈ, на безбедносним питањима и у Савезу бораца, Ранковић није стизао да обавља како треба те огромне послове. Није знао одвојити главне од споредних послова, а са друге стране је неке послове обављао на брзину, да не помињем његове празне говоре и разне друге поступке и понашање у политичком животу."
Полако је почела да се формира група руководилаца, који су критиковали Ранковићеве методе рада и бирократску стегу која је долазила са његове стране. О томе су најпре започели разговоре Милентије Поповић и Петар Стамболић на Брионима, почетком 1963. године, када су учествовали на изради новог устава. Стамболић наводи да се убрзо и оформила група коју су поред њих двојице чинили Влаховић и Коча Поповић. Знајући за блискост Ранковића са Титом, "зато смо у почетку били опрезни и разговарали смо о његовим негативним особинама у ужем друштву". Унапред су расправљали шта би се догодило ако би Ранковић преузео власт. Кључан је био закључак: у његовој екипи нису видели себе, стога су лако прихватили своју улогу у обрачуну са њим и рашчишћавању политичког простора за своје амбиције.

Стамболићеву активност додатно је убрзало сазнање да ни Ранковић нема добро мишљење о њему, а што му је пренео Душан Петровић Шане, јер је пред њим и Веселиновим, једном приликом Ранковић говорио против Стамболића. Ранковићу није промакло да је Стамболић постао близак са Кардељем. Тако су Стамболић и Милентије Поповић "почели разговоре о Ранковићу" у времену када се већ уочио сукоб у тројству Тито-Кардељ-Ранковић, а то је било на прелазу 1963. у 1964. Стамболић је успео да дође до Тита и да укаже на проблем Ранковића. Тито му је рекао да и он жели да седне и да разговара и да "уреди односе са Марком... Али брате, он је националист!", наводно је рекао Тито. На нови разговор код Тита отишли су он и Веселинов. Потом су отишли до Ранковића. Међутим, "на наше предлоге и неке примедбе, Ранковић је износио своје разлоге и није био спреман да прихвати Титове примедбе", наводи Стамболић.

Круг завере против Ранковића се постепено ширио у партијским врху Србије. У групи су поред Милентија Поповића и Петра Стамболића, били Мијалко Тодоровић, Боби Радосављевић, Шане Петровић и Коча Поповић. Стамболић наводи": "Неповерење је било обострано. Тада смо живели у атмосфери прислушкивања... Кад сам ишао на разговоре са Бобијем, пустили бисмо гласно радио док смо разговарали о Ранковићу и Веселинову".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације