ТИТО НАРЕДИО: Кардеља избацити из Партије - Јосип Броз почетком шездесетих година прошлог века није био за конфедерацију

РАНКОВИЋЕВО разјашњавање узрока његовог пада имало је неку временску постепеност, као да је била државна и полицијско-обавештајна тајна, а коју је он, кршећи законе конспирације и стичући поверење у мене, откривао део по део, приморан болом свог пораза и стидом због својих заблуда.

Фото архива

Он је био човек ретког памћења, па у препричавању никад није мењао суштину збивања. Као савременику који је био доста обавештен, његова исповед се усклађивала са сазнањима која сам имао од других протагониста тих догађаја.

И сам сам, личним искуством и разумевањем процеса и промена у Титовој политици, стеченим и у разговорима с њим, Ранковићевим сведочењима само утврђивао своју увереност у неминовну пропаст Југославије, засновану у раздобљу од 1958. до 1962. године, и даље потврђивану развојем догађаја. Ево неких Ранковићевих исказа о тим збивањима:

"Први велики концепцијски сукоб између мене и Кардеља догодио се 1962. године, када сам добио нацрт устава по Кардељевом пројекту, који смо донели 1963. године. У том Кардељевом пројекту гарантован је пун суверенитет република. Шта то значи, питам се.

Одем Титу и кажем: "Стари, добио сам пројекат устава. Изненађен сам концепцијом".

"Како ти изгледа? Шта мислиш о пројекту?" "Не могу да прихватим неке ставове."

"Како је текла дискусија у Комисији?"

"Нисам члан Уставне комисије. Кардељ то води." Препричам му ставове о суверенитету република, а он ми каже: "То тако не може. Дај ми свој примерак уставног пројекта."

Сутрадан, Тито ми се јавља телефоном, било је рано пролеће 1962, и каже:

"Ако ствари овако иду, ја дајем оставку!" Ти не треба да дајеш оставку. Сазваћемо пленум ЦК и расправити те ствари."

И заказали смо тај тзв. крњи пленум ЦК, одржан почетком марта месеца. Тада Тито није био за конфедерацију...

ТИТО је с Кардељем био у Москви, те 1962. године. По повратку из Москве, Тито ме позове и каже: "Давно нисам био на Опленцу. Ајдмо заједно и тамо да ручамо." Кад смо стигли на Опленац, он ме позове да прошетамо шумом и каже: "Ја с Кардељем више не могу да радим. Дезавуише ме на сваком кораку. Са мном се ни о чему не договара. Напада Русе. Тера своју политику према Русима. А Пепица интригира против мене и Јованке. Да сазовемо пленум ЦК. Из Партије ван он или ја. Ја ћу да држим реферат."

"Стари, ми смо имали много потреса у Партији. Ту је Ђилас. Ствар је свежа. Ако Кардељево питање поставиш на пленуму, разлаз је неминован. Треба тај проблем с Кардељем друкчије да решимо." Наставио сам да браним Кардеља.

После Ђиласа, не можемо Кардеља да терамо. То никако не би било добро за јединство Партије и земље. Позови га и кажи му све шта мислиш о његовим ставовима. Ја ћу да будем ту. И ја ћу да му кажем шта мислим о његовом национализму." Ти си опортунист у тим стварима. Очекивао сам да ћеш тако да наступиш."

"Стари, ми се ни у ком случају не смемо разићи с Кардељем."

"3ар ти, Марко, мени не дајеш иодршку?" "Ја, Стари, оданост теби не треба да доказујем. Али у овом, Кардељевом случају, не могу да ти дам подршку. Разбићемо Партију и земљу..."

Тита је страшно увредила моја одбрана Кардеља. Био је толико љут да није хтео ни да руча. Попили смо кафу и вратили се у Београд. Тако је пропао наш први излет на Опленац. Не знам да ли је разговарао с Кардељем о томе шта му замера. Мени више никад није говорио о томе, а ја сам ћутао. Кардељу сам рекао да скрене пажњу Пепици да се више не меша у политику ЦК.

НА АПРИЛСКОЈ седници (1962) скраћеног пленума ЦК, после жестоке Титове и Гошњакове критике, још неки другови су га критиковали. Нико му није дао јавну подршку. Кардељ се заплакао, није могао да заврши свој говор... Ја нисам непосредно суделовао, намерно, да ми се не пребаци српски национализам. Кардељ се повукао да "болује". Отишао је с Пепицом у Лондон. Тамо се "лечио" и спремао да се из Београда повуче у Љубљану.

Помињао је да ће постати професор марксизма на Љубљанском универзитету.

Онда је код Тита дошла словеначка делегација: Маринко, Лесковшек, Вида Томшич и Мачек, и саопштила му да словеначко руководство не пирихвата Кардељево повлачење из партијског врха. По Титовом причању, Словенци су били резолутни у одбрани Кардеља.

Тито је попустио и позвао Кардеља да се врати на своју дужност, што је он одмах прихватио. Нисам хтео да се мешам у Кардељев случај, иако сам био одлучно против његове ликвидације, што сам Титу и рекао. Додуше, тада ме Тито није ни консултовао о ставу према Кардељу.

Тито је 1964. године десет месеци провео ван Београда: на Брионима, на Брду код Крања, по Хрватској и Словенији... Подизали му ловачке куће, водили га у лов, приређивали му забаве... . Словенци су своју политику координирали са Хрватима. Опколили су га Стево Крајачић, Крлежа, Бакарић. Тада је Тито избегавао све другове у Београду... У том времену Тито је био потпуно подлегао словеначком, а нарочито хрватском утицају. Окренуо је ћурак наопако. Није се више ни камуфлирао, заокренуо је националну и државну политику ка конфедерацији... и да се Србија разбије... Највећа препрека био сам ја. Требало је одлучно и бесповратно да ме уклоне.

( Добрица Ћосић "Пишчеви записи")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације