СЕЋАЊЕ Цео радни век Борислав Бора Комад ексклузивним причама пунио је стране "Вечерњих новости"
БОРИСЛАВ Комад, легендарни новинар "Вечерњих новости" (1939-2020), био је врстан репортер и коментатор. Старијим читаоцима још су у сећању разговори са Гадафијем и легендарном револуционарком Долорес Ибарури, познатијом као Ла Пасионарија.
У богатој новинарској каријери успео је да нађе обичног војника који је отргао сабљу Хитлеровој узданици Александру Леру. У Загребу је извештавао са суђења злочинцу Андрији Артуковићу. Храбар и "без длаке на језику", често је због тога упадао у невоље, па је на Западу и хапшен када је прогонио чувеног усташког терористу Мира Барешића. Као једини новинар у "Плавом возу", пратио је Тита на његовом последњем путовању, од Љубљане до Београда.
У знак сећања на нашег колегу објављујемо његову репортажу из "Плавог воза", као и најзанимљивије изводе из ексклузивног разговора са Долорес Ибарури.
...
О ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ ШПАНСКОГ ГРАЂАНСКОГ РАТА, 1986, ВОДИО СЕРИЈУ РАЗГОВОРА СА ДОЛОРЕС ИБАРУРИ
Она је истинска жена борбе и крика
БОЉЕ је умрети на ногама, него живети на коленима", ускликнула је, 1936. године, о почетку Шпанског грађанског рата, Долорес Ибарури Гомес.
Исте речи, после пуних педесет година, легендарна Ла Пасионарија поновила је у једном даху у ексклузивном интервјуу "Вечерњим новостима".
- Не изговарам то нимало случајно пред југословенским новинаром. Мало је народа на овом глобусу који је, као ваш, у великим историјским изазовима, умео да сачува понос и достојанство, или да истовремено своје најлепше идеале стави у службу угроженима. Ето, пре равно пола века велики југословенски синови дошли су по зову савести на шпанску земљу и, многи од њих, бранећи нашу републику, нису се, нажалост, вратили да стекну своју. Ја, Долорес Ибарури Гомес, никад то нећу заборавити. Они живе и у мом срцу, и у мојим мислима...
...
"...ОСЕЋАМ Мадрид на свом лицу, дахтање звери која вреба, стење, приближава се. То громовито напредовање отвара пут до срца града и прети да на колена баци републиканску Шпанију", записала је у својим сећањима Долорес Ибарури Гомес налет фашистичких јединица генерала Франциска Франка 18. јула 1936. године, када је почео Шпански грађански рат.
Са барикада престоног града Шпаније одјекује продоран женски глас: "НО ПАСЕРАН!" - што ће рећи - Неће проћи!
Те две речи Долорес Ибарури Ла Пасионарије постале су у наредне три године усклик с којим ће се борити и с којим ће гинути стотине хиљада Шпанаца и њихових пријатеља из иностранства, који су дошли да бране републику. Међу њима и 1.600 Југословена, од којих се готово половина није вратила са бојних поља Шпаније.
- Борба у ствари олакшава да дођу до израза у свој својој вредности и људски и политички квалитети, како негативни, тако и позитивни - каже ми Ла Пасионарија. - Херојство, несебичност, самопрегор, карактер, домет човековог жртвовања и интелигенција у изобиљу се рађају у борби. На другој страни су политички и физички кукавичлук - подлост.
...
ТА изузетна жена - 9. децембра навршиће 91 годину - имала је и има само ту привилегију да припада оном кругу људи којима су идеали и уверења уткани у младости, остали трајна одредница и трајно опредељење. Код таквих личности живот је као према правилу испуњен најснажнијим страстима: од великих патњи до великих узнесења. Није нимало случајно што је, својевремено, великан шпанске и светске поезије Гарсија Лорка написао за Ла Пасионарију да је она "жена борбе и крика".
- Знаш ли колика је то храброст и шта то значи кад човек оде да се бори за своје идеале у туђој земљи, далеко од своје домовине и, уз стално присутну опасност да се никад неће вратити. То могу, мој пријатељу, да ураде само изузетно одважни људи, људи са идејама које покрећу свет. Дошли су овде да се боре за нашу ствар, за идеју која им је определила живот, да нам понуде све што имају, а да, заузврат, не траже ништа.
...
ИЗ прегршти својих сећања на сусрете с Југословенима, Долорес, за ову прилику, изабрала је један из низа дружења са "великим пријатељима шпанског народа и ње лично" Вељком Влаховићем.
- Приликом једне од посета Југославији, друг Вељко ишао је са мном и у своју родну Црну Гору. Са поносом ми је показивао скровита места у високим планинама одакле су синови сурове црногорске земље илегално долазили код нас да се за слободу боре, заједно са шпанским народом. Одвео ме је тада Вељко да упознам и његову мајку, достојанствену старицу, која је напросто обожавала свога сина. При растанку, у једној једноставној и скромној кућици, као доказ свог пријатељства, скинула сам мараму и ставила њој око врата и поклонила јој ланчић. Одмах је отишла у другу просторију и донела ми већ припремљен предивно изаткан тепих, који је направила својим старачким рукама.
Сећајући се с пуно нежности тих детаља, Долорес памти и следеће тада изговорене речи Вељка Влаховића.
"Ми, Црногорци, не отварамо врата свакоме. Али можеш бити сигурна да су све наше куће отворене за шпанске антифашисте."
(Објављено у "Новостима" 21, 22. и 23. октобра 1986)
...
На последњем путу јосипа броза , 6. маја 1980. године
Пруга бола и поноса
САМО што је моторовођа Дане Рапајић сиреном огласио последњи полазак "Плавог воза" са телом преминулог великана Јосипа Броза Тита, јуче у 8.29 ни све сирене главног града Словеније нису могле да надјачају јецај десетина хиљада људи које су се опраштале од човека и од историје.
А оног трена када су снажне локомотиве "Сутјеска" и "Неретва" повукле композицију према Београду, цела Љубљана била је у ставу мирно, изражавајући и бол и достојанство. Велики југословенски председник пошао је на свој последњи пут.
Захуктали воз пролази поред станице "Литија". Из једног од вагона "Плавог воза", међу свим становницима овог места који су изашли да одају последњу почаст гиганту, видимо човека од седамдесетак година. Брката старина, са силним одличјима на прсима, у ставу мирно, с војничким поздравом, последњи пут поздравља врховног команданта. Овај призор не промиче оку једног гардисте из воза и на тврдом лицу заискрила је суза.
ДОК се плави воз примиче Загорју, рударском месту, чују се посмртни маршеви неимари су изашли из дубина да изразе жаљење, али и захвалност за то што је Тито одувек имао разумевање за класу из које је поникао.
Тако у Трбовљу, па на следећој станици, бака са двоје унучади са неотвореним кишобраном у руци омогућава сузама да се слију с кишом. На станици Кршко, човек у четрдесетим годинама излази из масе народа и клечећи љуби државну и партијску заставу постављену на пола копља. Зује камере сниматеља - сваки кадар је за историју.
Одмах иза овог места, на пољу, једна жена одбацује мотику и с рузмарином у руци маше свом преминулом председнику.
Тачно у 10.08 "Плави воз" улази у Хрватску, просторе где је пре 88 године рођено 13. дете Фрање и Марије Броз. Ту, код сеоцета Добаве, десетине малишана плачу на фудбалском игралишту, где се до недеље увече орила песма и смех најмлађих.
На неки километар пре уласка у Загреб, са трећег спрата једне осамљене куће, црном марамицом маше бака, а поред ње вире три главице унучића.
У 10.35 цео Загреб је у - тишини. Уз звуке посмртног марша гардисти износе ковчег са телом умрлог председника и, после комеморативне свечаности, најтужнија југословенска композиција креће у 11.11.
СВИ становници Дугог Села, баш као и свих места поред којих пролази "Плави воз", присуствују последњем испраћају свог председника. Многа лица прекривена рукама, цивили поздрављају "по војнички", две жене, забрађене у црне мараме, крсте се.
И Славонија се достојно опрашта од великана: хиљаде и хиљаде људи са сузама у очима, у ставу мирно изражавају бол, али и одлучност да настави путем који је зацртао Тито. У Окучанима, један малишан дечју заставицу спустио је на пола копља, држи је високо изнад главе, док отац војнички поздравља композицију са телом великана.
Сунце, које се мучи да пронађе пут до земље кроз облаке, обасјава на хиљаде лица згрчених у болу, док "Плави воз" пролази поред Нове Градишке, Бродског Ступника, Славонског Брода, где је и на десетине транспарената са позивом да се настави дело Титово.
Између већих места, усамљеници на њивама као да показују како су одласком Тита остали заиста сами, али већ на следећој станици јасно је да то никада неће бити. Кроз писак сирене, између чијих звукова допире посмртни марш и јецај народа, плави воз мало успорава док пролази поред Винковаца. Једног трена, кроз отворен прозор вагона, усред свих звукова, чује се вапај једне жене: "Тито, драги Тито...".
Негде око 14.50 смо у Војводини. И тамо иста слика као и све оне виђене на путу од Љубљане. Мартинци, Сремска Митровица, Рума... Кроз прозор једног од салона "Плавог воза", тугу и бол народа дели и неколико лекара, чланова конзилијума који су се од почетка јануара борили да спасу живот председника Тита. Ту видимо и Жарка Броза, старијег сина друга Тита, како теши уплакану ћерку.
Батајница, Земун, Нови Београд. Ту навиру сећања на један разговор с Божидаром Јакцем, уметником и другом Титовим виђен недавно у Љубљани.
"Видиш, Јакац, тамо, преко Саве изградићемо Нови Београд. Биће прекрасан..."
Те речи уметнику изрекао је Тито далеких поратних година у једном разговору вођеном на тераси Белог двора на Дедињу. Нови Београд с дубоким пијететом, сада последњи пут поздравља свог творца.
Тачно у 17 часова, "Плави воз" улази на перон железничке станице главног града Југославије из којег је Тито, 4. јула 1941. године почео да мења судбину ове земље.
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (0)