ПОДИЗАЊЕМ БРАНА СТВОРЕНЕ ТУРИСТИЧКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ ВАЗДУШНЕ БАЊЕ: Два горска плава ока суво злато Златибора

ДВА горска плава ока, како Златиборци зову два језера, туристичке драгуље препознатљиве са разгледница, настала су подизањем брана.

Фото Из Књига "Неимари туризма златиборског"

У садашњем Туристичком центру Златибор, а некадашњим Партизанским и још пре Краљевим водама, прво уређено купалиште, са кабинама и чамцима за рекреацију, подигнуто је на Обудовици 1947. године, а пијаћа вода Црног Рзава под Торником жубори из чесама најпосећеније српске планине, као и Чајетинe.

Странице летос објављене књиге "Неимари туризма златиборског" чајетинског професор Милисава Р. Ђенићa сведоче, поред осталог и о овим подухватима, који су предузимљивошћу отварала перспективе благу планине. О идеји за прво језеро на висоравни хроничар краја преноси казивање инжењера, универзитетског професора и академика Миладина Пећинара (1893-1973), родом из Љубиша, градитеља брана и водовода широм "Југе".

ДВОЈИЦА пријатеља, Златиборац Миладин Пећинар и београдски адвокат Александар Павловић, председник Туристичког друштва "Златибор", мајског дана 1940. године шетали су у близини чесме Александра I Обреновића. Слику Краљевих вода и узвишења обраслог ретком боровом шумом, са белим вилама, кварилe су баруштине речице Обудовице.

- Целокупан овај пејзаж личи ми на лепо обучену девојку, али босу и прљавих ногу - рекао је Пећинар.

Павловић се насмејао, мало поћутао, па упитао:

- А како би било да је обујемо?

- Једини јој је спас да на место ових баруштина направимо језеро...

Други светски рат је, како наводи хроничар, омео сакупљање новца, а разграбљен је купљени материјал, али ће се за градњу својски заложити један други Златиборац - земљорадник и председник Среског народног одбора Чајетине Милић Терзић (1899-1977) из Алиног Потока. На дочеку председника Јосипа Брозa на Златибору 8. јула 1946. године, након извештаја делегације среза о обнови овог краја земље, речити и отресити горштак у народној ношњи пред Тита је ставио пројекат језера који је пре рада урадио академик Пећинар и, наравно, замолио да држава помогне.

ОСТАЛО је записано да се Титу допала идеја, без размишљања је обећао свесрдну подршку у првој години "петолетке", рекавши: "Од Златибора би требало створити једну од највећих и најбоље уређених ваздушних бања...", нагласивши да овде треба "да се опорављају и лече, поготови они које коси грудна болест".

Министарство финансија НР Србије одобрило је 3,35 милиона динара, а ГП "Шарган" из Ужица и омладинске радне бригаде, од априла до децембра 1947. године, планини су даровали - плаво око.

Фото Из Књига "Неимари туризма златиборског"

После дуже стагнације, на Златибору се шездесетих година прошлог века нижу бројни грађевински подухвати, али је и то време сувих чесама у летовалишту и редова за воду.
- Академик Пећинар је предлагао довођење воде са извора Доброселичке реке или са Борковца, што би било трајно решење. Друга варијанта је била подизање уставе на Црном Рзаву, али обавезно пре Водица. Била су то најбоља решења, али сиромашна општина није могла да их финансира. Председник општине у то време, Драгомир Вуксановић (1932-2002), са сарадницима, определио се за хитно решење - преграђивања Црног Рзава у Рибници - бележи Ђенић.

Летос су Златиборци, 73 године после градње, умивали језеро у туристичком центру, а припремају се да воду за пиће доведу са Сушачких врела, док ће се у Рибници огледати будући "Златни град".

Фото Из Књига "Неимари туризма златиборског"

АКЦИЈАШ СА 13 ГОДИНА

- СВАКО домаћинство Златибора имало је обавезу да по један члан ради 15 дана на ископу земље за језеро на Партизанским водама. Моја старија сестра добила је писмени позив, али је отац послао мене, иако сам тек напунио 13 година. Са групом омладинаца радио сам на вагонетима, одвозили смо земљу и равњали околни подбарни терен. Добијали смо само ручак у Ђалдовом хотелу "Србија". Служено је разно вариво, али без меса, чак ни хлеб нисмо добијали - присећао се један од градитеља, Синиша Тодорић из Рудина.

Фото Из Књига "Неимари туризма златиборског"

БРАНА У РИБНИЦИ

ИНЖЕЊЕРИ и професори београдског Универзитета - Душан Миловановић и Лазар Јовановић крајем 1967. године нудили су чак 11 варијанти довођења воде са Црног Рзава. У Рибници, под Торником, подигнута је лучна бетонска брана, висока 32 и дугачка 165 метара, која је зауставила 3,5 милиона кубика воде. Од црпне станице и постројења са филтерима цевоводом дугим преко седам километара вода је избачена на Караулу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације