У МЕНИ ТЕЧЕ КРВ ВОЈВОДЕ ПУТНИКА И ВЕЛИКОГ МИЛУТИНЦА: Исповест унука чувеног српског вође

НИЈЕ лако због велике одговорности бити потомак Радомира Путника, човека по коме и планина у Канади носи име - почиње старина Зоран Ивковић (85) своју чудесну животну причу.

Фото Ж.Кнежевић

- Канађани су по деди назвали планину јер је био први војсковођа који је показао да се Аустроугари могу војнички победити.

Тешко је и расплести породично стабло чика Зорана. Деда му је био први српски војвода Радомир Путник. Други деда пешадијски пуковник Јован Ивковић, командант победе на Варовници новембра 1914. Тамо је, водећи трећепозивце, резервисте, зауставио Поћорекову контраофанзиву у леђа војводи Мишићу на Космају.

Зоранов отац, опет, резервни артиљеријски официр заробљен је у Априлском рату у Босни и то пет дана после капитулације и тек пошто је потрошио сву муницију на противавионским митраљезима.

Стриц нашег саговорника је био чувени лекар и фудбалер предратне Југославије Милутин Ивковић Милутинац. Зоран га се сећа као кроз маглу. Памти да су Милутинчеви комунисти спасили његовог оца када је овај дошао из заробљеништва у Суботицу. Тата Гојко је ступио у Србију наоружан од Руса, али са кокардом на глави. Отац није дуго живео после рата и није стигао много да му исприча. Или је можда само хтео да га поштеди... Зато му је причала бака.

Другог стрица, поручника подморничара Душка, у Црној Гори су убили комунисти 1941. године под нејасним околностима.

Ивковић данас пише о некада снажним породичним лозама Путника и Ивковића. Он је данас једина преостала "мушка јабука". Живе су и две ћерке његове покојне сестре. У три књиге прича "Трагови" ставио је део личних а типично српских породичних ратних хроника у којима нема срећног краја. Планира, каже, још три.

О стрицу Милутинцу Зоран зна више. У породичном сећању је остало како га је шеф београдске полиције Вујковић у једној ноћи 1943. извео из стана и дан касније стрељао у Јајинцима. Без суда, без кривице. Додуше, јесте Милутинац давао завоје из своје ординације за рањене комунистичке илегалце у Београду, али Србин Србина није смео да убије због тога, каже Зоран.

Фото Википедија

- Нисам "мирисао" поратни Београд. Давне 1964, после завршеног Машинског факултета, отишао сам у Немачку. Претходила је свађа у фабрици ИКЛ, где сам се првобитно запослио као машински инжињер, и одмах разочарао у аљкавост радничке класе - приповеда Ивковић. - Тамо сам се оженио Немицом и нисам зажалио.

По одласку у пензију у Немачкој, Ивковић се вратио у Србију да "раздужи" тестамент и дукате деде војводе Радомира Путника, који је умро у Ници 1917. године, Војном музеју. Намештај славног војсковође, по жељи његовој, пренео је у манастир Враћевшницу, а део у Жичу. Оригиналне рукописе књига, карте, документа из шест ратова војводе Путника даривао је музејима Србије.
- Наша дужност је да деци и унуцима оставимо у наслеђе ко смо и какви смо били - вели Зоран. - А Бог ће свима вратити.

Фото Ж.Кнежевић

Прича старина како је млади краљ Александар понизио војводу када му је овај 1916. замерио "војничке ствари". Тиме се детаљно бавио историчар Саво Скоко.

- Доласком Владе и Врховне команде на Крф нико није посећивао болесног команданта. У папирима војводе Путника историчар Скоко је нашао његово писмо: "Све им праштам и све заборављам. Само ме боли то што су ме са положаја уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ће ме болети до гроба".

Изнео је и детаље како је дознао да више није на челу Генералштаба. У фебруару 1916. благајник Врховне команде донео је војводи две заостале плате, а када га је овај више у шали питао зашто му није исплатио и додатак који му је припадао као начелнику Врховне команде, благајник се прибрао и срамежљиво рекао Путнику да он више није начелник штаба. "На ту дужност постављен је генерал Петар Бојовић", казао му је.

- Краљ Александар после рата је оставио ковчег мога деде да од 1917. до 1924. стоји у Руској цркви у Ници немајући кад да нареди да врате војводино тело у земљу. Тек када су 1924. Французи поручили да ће они сахранити српског војсковођу на њиховој земљи, Александар се тргао и пренео га у Београд. Питам се зашто се краљ мог деде и мртвог плашио?

Тетка Радојка, најмлађа сестра Зоранове мајке, до последњих дана живота чувала је наслеђе породице Путник.

- Када смо се сестра и ја последњи пут окупили у њеној кући, где је живела сама и без деце, причали смо шта да радимо са породичним легатом. Знали смо ко нам је био деда и знали смо колико је волео Србију. Нисмо размишљали да све поклонимо отаџбини.

Фото Википедија

Приче о оцу Гојку Зоран је чуо углавном од очевих пријатеља. За свог живота он није много причао, осим о брату Милутинцу и угледу који је имао и мртав.

- Оца и његове колеге ратне заробљенике ослободили су Руси и Гојко је са групом храбријих тражио и добио оружје од њих, као и превоз до Суботице. Намера му је била да се макар на крају рата стави Србији на располагање. У Суботици су их сачекали комунисти који нису могли да верују да је отац са кокардом краљевог официра ушетао право у њихов штаб. Ухапшен је. И тамо га је препознао стричев друг, који је обавестио комунистичке илегалце у Београду, а ови су одмах дошли и пребацили га полуилегално кући.
После рата отац Гојко је живео у осами.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације