ОПЕТ ЈЕ НА УЛИЦИ И ТРАЖИ ПОСАО: Запослио се, а онда му је газда тражио да уради нешто због чега сада носи таблу у Кнез Михаиловој

ДИПЛОМИРАНИ инжењер Милан Радојичић (56) из Црне Траве већ тринаест дана на главној београдској штрафти, Кнез Михаиловој улици, са таблом око главе други пут тражи посао достојан дипломе, каријере и стеченог знања.

Милан Радојичић / Фото К. Михајловић

Транспарентом који у врелим летњим данима носи и по осам сати дневно покушава да скрене пажњу послодаваца и заради за нешто више од коре хлеба, коју тренутно добија у манастиру Светог архангела Стефана у Сланцима, надомак престонице.

Иако се Министарство саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре свакодневно хвали бројком од преко 61.000 активних градилишта у Србији, поражавајуће делује чињеница да посла за човека који је своју стручност доказао на градилиштима у Немачкој и Шведској још увек нема. Чак ни лиценца коју му је управо издало ресорно министарство и савршено знање два страна језика, што је јасно наглашено на табли која прекрива горњи део његовог тела, изгледа да је довољно само за разочарање и сажаљење бројних сународника и знатижељних туриста.

- Био сам запослен прошле године три месеца у једној фирми из Београда, али је подизвођач хтео да ради мимо предвиђеног пројекта, што нисам дозволио и на крају сам у њиховој свађи испао колатерална штета. То су моја начела и не одступам ни педаљ од њих - децидирано тврди Радојичић. - Ове године сам месец дана био запослен као шеф градилишта, али су испале компликације око плаћања и напустио сам посао. Иако ми у манастиру у Сланцима колико-толико помажу, то је само пуко преживљавање, ако се уопште може назвати тим именом. У безизлазној сам ситуацији, без динара у џепу, а са великим теретом на леђима.

Да су нека давно прошла времена, о поштењу и принципима Милана Радојичића причало би се као о нормалним људским начелима, али су они данас толика реткост да их је потребно стално истицати. Све понуде које је добио ових врелих августовских дана нису биле задовољавајуће, штавише многе су га вређале. Како нам прича, има оних који застану и тешка животна прича човека из Црне Траве им натера сузе на очи, али и оних који мисле да ништа не зна, јер ухлебљење тражи код чувене Делијске чесме у центру Београда.

Милан Радојичић / Фото К. Михајловић

- Посао који ми је скоро понуђен у Немачкој морао сам да одбијем јер немам породицу, оца, мајку, живим тотално сам, а на црно не бих пристао никада да радим - потресно прича. - Више од сто фирми добило је моју биографију и радно искуство, а још од 2012. покушавам да се на дужи период запослим у рођеној земљи. Тренутно ни кору хлеба не могу да приуштим, ситог ме само држи поштење и добра воља сестара манастира Свети архиђакон Стефан у Сланцима.

Од фебруара месеца Милан је стациониран у овој богомољи, а нада да ће је напустити у скоријем временском периоду све је даља. Још за време Југославије завршио је Грађевински факултет у Нишу, а у импозантној биографији стоји да му је радно искуство у грађевинарству пуних 36 година. У Лесковцу, у ком има малену кућу, није могао да нађе ни најобичнији посао, а камоли нешто више, па је био присиљен да дође у Београд. Са савршеним знањем енглеског и немачког језика, пет лиценци и одличним познавањем пројектовања зграда, мостова и тунела послодавци у Србији нису имали слуха за њега. Кров над главом и сталан посао пронашао је код браће преко Дрине, а у Републици Српској био је до 2012. године.

- Експерт сам за урбанизам, пројектовао сам 42 капитална пројекта и 120 кућа, што у Србији, што у иностранству. Највећи пројекти су ми девет ламела од 48.000 квадратних метара, Тржни центар "Певец" у Бањалуци где сам био шеф надзорног тима, хотел у Теслићу... - предуго би трајало сво Миланово набрајање. - Остао бих тамо, али су две фирме за које сам пројектовао отишле под стечај. Радио сам са највећим експертима за тунеле и мостове на овим просторима, као и за професором Дејаном Лукићем. Невероватно да то све не завређује ничију пажњу.

Милан Радојичић прихватиће да ради било какав пројекат, само да све буде легално и транспарентно, јер другачије не уме. Са надом да ће из другог покушаја Делијска чесма бити срећне руке, а број телефона на транспаренту доћи до праве особе, поново је на груди окачио "огласну таблу" и стао насред Кнез Михајлове улице, у нади да су, ипак, диплома и поштење и даље на цени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације