НОВИНАРСКА ТЕРОР ИНДУСТРИЈА: Како је лаж постала истина, а НАТО агресија на Србију - самоодбрана и хуманитарна акција

ИЗВЕШТАВАЊЕ западних мејнстрим медија о југословенској кризи је, у операционализованој форми, вршено на више начина, по следећој шеми: једном се изобличују, затамњују, селекционишу или прикривају чињенице, други пут се лансирају вешто укомпоноване полуистине, трећи пут се гласине (рекла-казала) вешто пласирају као истине и, коначно, кад се претходно исцрпе или не дају унапред испланирани резултат, презентирају се чисте лажи као суште истине.

Фото архива

Посебно место заузимају лажиране и измонтиране фотографије ("камера не може да лаже"). Вероватно је с тим покрићем НАТО новинским редакцијама на Западу разаслао лажне фотографије о наводним масовним гробницама на Косову. Све зато да би се замаглила и или пак потпуно избрисала истина. Уз то, језичким трансформацијама се мењају садржај и значење.

Фото архива

Та дискредитација истине врши се на више начина: најпре се у чињенице уграђују вредносни судови и фикције, с позитивним и негативним набојем, с предубеђењима, наслеђеним и дубоко укорењеним схватањима и стереотипима, тако да је немогуће разлучити чињенице од вредносних исказа (на пример, уз именицу Срби додају се атрибути: "комунисти", "стаљинисти", "источњаци", "византинци", "великосрби", "националисти", "србокомунисти", "православци", чак "терористи", "фашисти", "нацисти" "есесовци" и слично, с крајње негативним предзнаком).

Примера за овај тип, како се у последње време често каже, "политички коректног" говора, има подоста. Навешћемо карактеристичне: агресивни рат - разорно "тепих бомбардовање" "томахавцима", касетним и графитним бомбама, бомбама са осиромашеним уранијумом и хемијским оружјем - именује се као "хуманитарно бомбардовање", "ваздушни удари" или "ваздушна кампања", односно, даноноћно бомбардовање се по правилу, да би се умањила његова разорна моћ, безлично именује као "удари", "нападни" .

Фото архива

Класични вид агресије постаје "самоодбрана"; војнe интервенцијe и окупације земље постају "хуманитарнe интервенцијe" или "кризе"; регуларна југословенска армија, која је ослобађала земљу од немачког нацистичког и италијанског фашистичког освајања с њиховим сатрапима, постаје "комунистичка", "великосрпска" или у сопственој земљи "окупаторска" и слично; уцене, претње и окупациони диктати (Рамбује) под претњом бомбардовања постају "преговори"; војне интервенције и казнене експедиције постају "мировне мисије"; окупација и колонизација земље "мисија цивилизoвања"; и, на крају, ратни злочини (разарање земље, девастирање животне средине и срачунато убијање цивила с висине од осам хиљада метара) постаје "колатерална штета" (орвелијански еуфемизам за цивилне жртве).

Фото архива

У УРЕЂИВАЧКОЈ политици и репортерском извештавању (уз дослух између званичника, НATO, плаћених "експерата" и медија), како би се читалачкој или ТВ публици послала одређена (жељена) лако препознатљива симболичка порука, то се чини на више начина. Најпре се, селекционишу чињенице (утајом, ретуширањем или техником "коњичког скока"), догађај или слика разним техничким манипулацијама и вештинама истргнути су из ширег друштвеног или визуелног контекста (чиме се и сам контекст кривотвори). То је познат метод којим се нешто прикрива, а тиме затамњује или искривљава суштина и ствара лажна "слика" догађаја. Потом, мешањем извештаја и коментара, разводњавањем и прикривањем чињеница, где је немогуће разлучити истинито од лажног, оправдавају се измишљотине. И, на крају, појединачан случај представља се као општи или пак као пренадувавање стварног догађаја (Сребреница). Све то, из тиражних разлога, зачини се драмским ефектима. Затим се, посебно наглашава да је потезима непријатеља угрожен морални поредак, па и сама цивилизација. Ствар посебно добија на значају ако тај фабрикат подрже интелектуалци, књижевници, уредници, свештеници.

Фото архива

Примера има напретек. То потврђује и изјава премијера Француске Лионела Жоспена који каже да је бомбардовање Србије "морални, па чак и 'цивилизацијски' (чин), то је уистину 'борба за цивилизацију'". Taј "морални" и "цивилизацијски" погром по генералу Весли Кларку, тадашњем команданту НАТО за Европу, имао је за циљ да се (како се сам хвалио): "сруши, уништи, девастира, деградира и, на крају, суштински елиминише инфраструктура" СР Југославије. Ове две изјаве морају се посматрати обједињено, да бисмо добили њихово пуно значење. А то је у крајњој истанци најпре уништење инфраструктуре и привреде земље, а затим њено економско и касније духовно покоравање.
У следећем кораку се, у извештајима и коментарима, са стварношћу преплићу фикција и симулација, да их је, такође, немогуће разлучити, што допушта да се и фикција и симулација представљају и пласирају као непобитне и свима познате "истине". Усиљена непосредност, лажна објективност, излудели сензационализам, инфантилизовање јавности, поједностављивање и утркивање ко ће први продати вест, извештај или репортажу - све то заједно узев има за циљ да отежа разликовање истините од лажне информације. А крајњи циљ је: Ми (пријатељ) смо увек у праву, а они (непријатељ) увек у криву. Зато се непријатељ представља као злочинац - он чини масакре. Да би се то постигло и било широко прихваћено, непријатељ се из дана у дан од стрaне новинарске "терор индустрије" (на повоцу обавештајних служби) пропушта кроз, како то Умберто Еко каже, "машину за блаћење".

НА КРАЈУ, ако ништа од наведеног не успе ради одбране западног виђења, иде се на константно и безобзирно фабриковање лажи и дезинформација, у чему учествују, сем званичника и новинарске дворске "елите", обавештајне службе заинтересованих (у нашем случају западних) земаља. Примери: улица Васе Мискина, Маркале, логори, масовна силовања, Рачак. Фабриковане лажи се потом, у јавном дискурсу - уз помоћ званичника, "експерата" и водећих медија - понављањем безброј пута, афирмишу и рекламирају као неоспорне истине. Истовремено прескачу се и прећуткују стварни догађаји (Псуњ и Папук, Масленица, Медачки џеп, Лора, Сисак, Осијек, Госпић, "Бљесак", "Олуја", трговина људским органима) - по систему оно што није поменуто у медијима није се ни догодило. Ако непожељан садржај којим случајем пробије медиjску блокаду тада се он изокреће, известилац ниподаштава, сатанизује, маргинализује и у фингираном судском процесу поништава.

Фото архива

Лажне тврдње лансиране у западној штампи није дозвољено преиспитивати јер оне имају за циљ да производе "чињенице" које потом постају "објективно" истините. Дакле, ординарна лаж на Западу постаје званична истина.
Паралелно са овим пропагира се и шири мит о објективности западног новинарства, како би се обезбедила "легитимност", помешаним полуистинама, па и измишљотинама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације