ПОД ИСТИМ КРОВОМ ВИШЕ ГЕНЕРАЦИЈА: Свима тешко падају промене

НЕСУГЛАСИЦЕ и неразумевање чести су међу људима, посебно уколико су блиски и проводе време заједно.

Фото Depositphotos

Ипак, по правилу, трвења очекујемо пре између тинејџера и родитеља, него између бака и дека и њихове деце. Јер, у питању су зреле особе, а зрелост човека, како објашњава мастер психолог Николија Ракочевић, која се бави старошћу, јесте оно што човека спречава да улази у сукобе и благовремено га усмерава да решава проблеме.

- Зрелост се, између осталог, дефинише и као способност да се успешно прилагодимо на различите животне промене без изражених сукоба, да прихватимо обавезе и одговорности према себи, али и према породици и заједници. Тако посматрано, чести сукоби последица су незрелости, која се не везује само за тинејџерску популацију, већ може карактерисати људе у различитим животним добима - каже наша саговорница.

Повод за сукобе између старије популације и њихових потомака може бити било шта из свакодневице. Свађе око наследства или смештања у дом су драстични примери. Много су чешће ситне чарке око тога да ли је друга страна превише попустљива, или превише ригидна према млађој генерацији. Ту су и џангризања деце јер мисле да њихови родитељи старији од 65 не могу да иду с пријатељима на излет јер је превише хладно, превише вруће, превише влажно, превише клизаво - једном речју, за њих је све превише. Препирке су и око узимања лекова, гледања ТВ-а, посета, трошења новца.

- Са старењем људима се дешавају различите психофизичке промене, које пре свега захтевају стрпљење, што млађима често не полази за руком због брзог начина живота. Старији имају природну потребу за блискошћу са својим потомцима, махом теже томе да проводе што више времена са њима, док њихова деца живе активнијим животима, још су у радном односу, брину о својој деци, па им потреба за блискошћу није једнако изражена - каже Ракочевић.

"Сукоб генерација", преведен на језик психолога, како објашњава Ивана Перић из Новосадског хуманитарног центра "Кућна нега и помоћ", значио би да из генерације у генерацију дефинишемо другачије обрасце живљења и навике. Уколико више генерација живи под истим кровом, један од разлога њиховог сукоба је тај.

- Други је "синдром напуштеног гнезда" - каже Перић. - Улога коју је родитељ имао до момента када деца не одлуче да заснују своју породицу или се одселе, мења се. Он остаје увек родитељ, а ова улога природно се мења пратећи фазе развоја детета. Неретко, међутим, родитељи буду у некој врсти продужене симбиозе са дететом, па преузимају превише задатака и одговорности на себе или се понашају према одраслој особи као да је развојно још мала.

Она примећује да су у нашој култури нарочито мајке склоне да идентификују цео свој живот са родитељском улогом и изгубе друге улоге или их занемаре:

- Посвећеност јесте најбазичнији део родитељства, али не значи да је треба помешати са "жртвовањем". Из те позиције, касније тешко долази до прихватања промена које родитељска улога носи, до осећања разочараности, празнине, безвредности, па и одбачености.

Повод за сукоб може бити и реална напуштеност старих, када деца не могу или не желе да преузму о њима бригу, што је веома болно и повређујуће за те родитеље. На пример: да ли је у реду обезбедити смештај у дому или је боље лично преузети родитеља који не може сам, и како то ускладити са обавезама...

- Једно од добрих решења јесте обезбеђивање помоћи медицинског особља и геронтодомаћица. Наравно, треба узети у обзир и економски фактор, који је често препрека у налажењу нпр. институционалног смештаја. Могуће је да деца осећају кривицу ако потраже дом, па онда преузму превише одговорности на себе и сагоре у том процесу, постану осетљивији, фрустрирани и склонији сукобима - каже Перић.
Николија Ракочевић додаје да су бројне студије показале како је присуство адекватне социјалне подршке, првенствено емоционално, повезано са дуговечношћу, бољим здравственим статусом и пожељним психолошким функционисањем старијих. Због сукоба са својим синовима и кћерима, они се осећају усамљено и незадовољно сопственим животом.

- Реченицу "стари су себични" можемо често чути у нашој култури због распрострањеног мишљења да су они на крају живота и да због тога више не треба да уживају, да уче нове ствари или иду на нова места. Ако неко не жели да се пасивизира, већ да настави са животом, то не да није себичност, већ је психолошки пожељан приступ животу, у оквиру ког се старост не посматра као крај, већ као још животна фаза у којој се може уживати - примећује Ракочевић.

Она верује да је интергенерацијске сукобе могуће решити разговорима, разумевањем због чега до сукоба долази, и учењем на који начин да не понављамо исте грешке у комуницирању. Перић пак сматра да конфликт може бити добра шанса да се чују потребе и жеље свих страна и да их треба посматрати као изазов. Они воде разрешењу проблема ако је комуникација отворена, ако активно слушамо другу страну и покушавамо да разумемо њене потребе и осећања. Уколико кроз конфликте стари увек морају да се одрекну својих потреба да не би изгубили однос са децом, они ће се осећати потиштено, безвредно, тужно или љуто. "Победа" само једне стране не води обнављању блискости.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације