НАЈВЕЋИ СРПСКИ ШПИЈУНИ (8): Како је Вера Пешић, српска Мата Хари, слудела четири службе

ПОСЛЕ много година и даље је непознато шта је легенда а шта се стварно догодило у животу Лесковчанке Вере Пешић, најпознатије српске шпијунке. Историчари и њени биографи се и данас споре за колико је тајних служби радила "српска Мата Хари".

Фото архива

Легенде о њој као великом обавештајцу које је ширила српска четничка емиграција замутиле су њену биографију. Наводно је за само 25 година живота успела да слуди четири јаке обавештајне службе југословенског генералштаба.

Вера је завршила нижу гимназију у Лесковцу а затим наставила школовање у вишој гимназији. Њени биографи кажу да је била немирног духа и да је стално прелазила норме школског понашања. Веселе природе, причљива, али веома начитана и интелигентна. Због необичне лепоте звали су је лесковачка лепотица.

Удала се веома млада за полицијског писара Београђанина Мила Крчединца, али је њихов брак после две године пропао. Развела се и вратила мајци у Сијаринску Бању. У позну јесен 1938. године госпођа Анђа одвела је своју кћер Веру у Београд. Настанила се у Балканској улици број 16 .

Фото архива

У ТО ВРЕМЕ је срела пешадијског мајора Славка Радовића. По легенди која кружи, он је наводно запослио у контраобавештајном одељењу југословенског Генералштаба и убацио у мрежу британског Интелиџенс сервиса, затим француске обавештајне службе и на крају међу немачке обавештајце у Београду.

- Мајор Радовић није случајно навратио у њен стан, трагао је за младим и паметним људима. Представио је Веру пуковнику Драгољубу Стојановићу, који јој је објаснио да ће на предлог мајора Радовића и адвоката Трипка Жугића бити примљена за службеника у Контраобавештајном одељењу Генералштаба - описује њено увођење у војну агентуру биограф Никола П. Илић.

Прича даље каже да је пуковник Стојановић крајем 1938. отишао код Угљеше Поповића, шефа Сервиса тајне службе и замолио га да прими његову рођаку. У канцеларију је ушла Вера и рекла да по сваку цену жели да ради за обавештајну службу. Поповић је покушао да је одговори.

- Госпођице, за рад у обавештајној служби није довољна само жеља - одговарао је шеф сервиса тајне службе. - Обавештајна служба, поготово војна, веома је тежак и опасан посао, где због мале несмотрености можете изгубити и живот. Ви сте млади, пред вама је живот, латите се неког уноснијег посла.

Фото архива

РЕЗУЛТАТ провере су били лоши: тврдоглава, препотентна, не познаје војну доктрину, не говори ниједан страни језик, авантуристкиња. Закључак је био да за тајну војно-обавештајну службу није подобна. Можда би се због урођене женствености и пријатног изгледа могла упутити у политичку, привредну или пропагандну службу. Поповић је обавестио Радовића да за њих није подобна, али да ће покушати да је запосли у британској тајној служби.

- Позван је шеф британске тајне службе и саопштено му је да имамо на расположењу изванредну младу девојку која је вољна да се бави обавештајном службом, а ми моментално немамо ни времена а ни средстава да се упуштамо у такав подухват - написао је Поповић. - Предлог је одмах прихваћен. Након извесног времена заинтересовао сам се код представника британске тајне службе Јулијуса Хана, како су задовољни са Вером, следовао је одговор: "Засад, смо задовољни али када би знала посао како је шармантна, било би боље. Ћудљива је!"

Енглези су се трудили да од Вере направе доброг обавештајца: слали су је на курсеве језика, стенографије, на обуку за шпијуне. Она је са женама или официрима у цивилном оделу, посећивала ексклузивне барове и ресторане у хотелима "Мажестик", "Париз", "Москва", "Балкан" и реномиране кафане "Дарданели", "Скадарлија". Кретала се свуда где су се састајали дипломатски службеници амбасада и представништава разних страних фирми. На тим местима Вера упознаје њихове супруге и настоји да им се приближи.

ПОПОВИЋ је готово заборавио Веру све док у Београд није стигао Карл Краус, инжењер хемије, запослен у немачком Саобраћајном бироу. Пред Поповићем је био његов досије: иза мирног и тихог инжењера крио се СС мајор, фолксдојчер, обавештајац.

У јесен 1944, четничка патрола под командом потпоручника Петра Јанковића на путу у околини Медвеђе заробила је две Српкиње прерушене у муслиманску женску одећу. Утврдило се да су оне Анђа и Вера Пешић. Истог дана, недалеко од места где су заробљене, Јанковић их је стрељао.

Вера, свесна да је крај близу, само је замолила војнике да јој не пуцају у лице. Услишили су јој молбу. Пуцали су им у груди. Било јој је тада само 25 година.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације