Храм рођен у слободи Србије

ХРАМ Светог Саве на Врачару треба да буде велико духовно средиште, које ће са ослонцем на прошлост, зрачити кроз нове векове.

Фото: А. Стевановић

У овом виђењу заветне цркве српског народа, које је забележио његов први послератни главни пројектант и неимар архитекта Бранко Пешић, садржан је значај овог јединственог објекта као тачке укрштања српске историје и будућности, али и духовног изворишта нашег народа.

Више је него јасно да је протонеимар Пешић још осамдесетих година имао пуну свест о улози цркве коју је подизао и њеног значаја за целокупни српски народ. Њему је било јасно, што се данас понекад и заборавља, да на Врачару ниче не само габаритом импресивни профани објекат, нити само још једна богомоља, већ место народног испуњења вишевековне захвалности првом и највећем светитељу - Светом Сави.

Са овом мишљу је крајем 19. века и рођена идеја о подизању светиње, која се ове године коначно остварује. На јесен је планирано и освећење врачарског Спомен-храма Светог Саве - темеља српске духовне вертикале и најважнијег завета нашег народа.

Да би идеја о подизању светосавског храма, међутим, била заокружена и формулисана било је потребно испуњење више услова. Србија је на Берлинском конгресу 1878. стекла пуно међународно признање и афирмисала се као држава. За велики део нашег народа то је означио и потврду дуго и стрпљиво чекане и снажно прижељкиване слободе. Не чуди, зато, што је на таласу узлета младе Кнежевине покренуто и питање адекватног израза захвалности Светом Сави као темељној личности српске историје и духовности.

Идеја о подизању монументалне богомоље, свој корен има у предлозима да се првом српском архиепископу подигне достојан споменик. Даљом идејном разрадом стигло се до цркве, као природном споменику таквој личности, да би се синтезом ових решења дошло до импозантног храма, који би у себи објединио и богослужбену и монументалну, споменичку, функцију.

Овај пут, међутим, није био ни кратак нити једноставан.

Први писани траг ове иницијативе датира из 1878. За њу је заслужан Сретен Петровић, касациони судија и један од првих ученика крагујевачког и београдског лицеја. Он је уочио да Свети Сава нема одговарајући споменик у српском народу. Свега годину касније, Савиндан је први пут обележен у слободној и признатој Кнежевини. Професор Богословије, свештеник Никола Ружичић, потоњи епископ нишки Никанор, у својој беседи поставио је питање да ли је потомство благодарно Светом Сави у мери у којој он то заслужује.

Отац Никола понудио је и одговор:

- Народ јесте захвалан. Именујући по њему места и појмове, славећи га, помињујући га у здравицама и беседама подигао му је споменик у свом срцу. Слобода је, међутим, донела и питање да ли овом Србину над свим Србима треба подићи и видљив споменик, одговарајући његовом апостолском сну и достојанству - рекао је Ружичић.

Ове речи посебно велики одјек добиле су у атмосфери припрема за обележавање три века од спаљивања моштију светитеља. Био је то прворазредни догађај, који је учврстио и афирмисао иницијативу о враћању дуга духовном оцу српског народа. Идеја је почела да се остварује 1895. оснивањем Друштва за подизање Храма Светог Саве на Врачару.

На Благовести исте године митрополит београдски Михаило упутио је проглас српском народу иза кога је потписима стало стотину најугледнијих личности тадашњег Београда. У њему се каже:

Фото: А. Стевановић

"Осећајући оно што и сваки Србин осећа, ма где се налазио, без обзира на поделе и међе, обраћамо се свакоме брату Србину и сестри Српкињи у чијим грудима живи успомена на Светог Саву, првог учитеља, великог мирољупца и просветитеља, да помогну великом подухвату зидања светог храма Светом Сави. Да би се ова мисао остварила и да би нова црква на месту где је развејан светитељски прах била достојни споменик целог српства, ми подједнако апелујемо на све хришћане српског рода, ма где они живели, као и на све друге побожне пријатеље нашег народа да својом дарежљивошћу помогну да овај свети дом у истини буде онакав украс који ће достојно одговарати имену светитеља трудбеника."

Митрополит Михаило поручио је у прогласу да се "неће жалити жртава" у овом подухвату.

"Ми прегосмо на ово богоугодно и велико дело, а преблаги Бог молитвама нашег просветитеља нека нас и све Српство украси, те да започето дело доведемо до краја!"

Сведоци смо да се речи митрополита Михаила остварују пред нашим очима - тачно 125 година касније. Толико је требало времена да наш народ и његова Црква, увек делећи исту судбину, прођу кроз све историјске Сциле и Харибде и смогну снагу да одрже дату реч, испуне најважнији завет и одуже се Светом Сави. Уз помоћ Русије, руског народа и његових уметника, врачарски храм приближава се тренутку када ће засветлети у свој својој лепоти, постајући место светског, универзалног карактера.

Ову димензију Храма Светог Саве уочио је митрополит Амфилохије па је још 1989, када су радови тек добијали шири замах, записао речи које најбоље описују суштину његовог подизања:

"Васкрсавајући после свог дугогодишњег распећа, Храм Светог Саве на Врачару у наше време добија још дубљи смисао него што га је имао на почетку. Од првобитно замишљеног споменика дубоке захвалности првом српском светитељу и просветитељу, Храм задобија свеобухватни смисао и значење, што и његову градњу чини још слојевитијом. Прерастајући кроз своје распеће и васкрсење у свеобухватно знамење не само српског него и васељенског карактера, Храм Светог Саве постаје изазов и призив свима на радикалну промену и преображај ума, знања и умења - начина живљења и мишљења уопште. Данас Храм не само да се гради, већ он гради, изграђује и преображава материју, човека, народ, заједницу. Он се истински гради само ако се у њега уграђује."

Фото: А. Стевановић

Серијал финансијски подржало Министарство културе и информисања Републике Србије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације