СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК (5) Титови обрачуни са Србима: Лов на вештице међу српским интелектуалцима - Прогон професора

СРПСКА опозициона интелигенција - оличена у Београдском универзитету, посебно Филозофском факултету, издавачким кућама, институтима и новинским редакцијама - била је дуже од две деценије перманентна мета режима Јосипа Броза Тита.

Фото: К. Михајловић

Наум да брутално затуче сваки критички поглед из Србије на сопствену личну власт, положај државе и нагомилане проблеме, Тито није крио. У јавним иступима 1968. отворнео је позивао да се одвоји "жито од кукоља" и да се са Универзитета елиминишу професори који нису на партијској линији. Исто тако, у време обрачуна с национализмом, крајем 1971, још експлицитније је поручио:

Фото: Новости архива

- Што смо ми до сада учинили? Нисмо макли ниједног човека. На Београдском универзитету тачно смо знали ко је изазвао и ко је био протагониста познатих немира студената. То је било познато и ипак су ти људи остали тамо. То су појединци, нама туђи, углавном прозападни...

РЕКТОР Београдског универзитета Драгиша Ивановић тада је упозорио:

- Многи од садашњих професора Филозофског факултета нису успели да се афирмишу на научном плану, па су се због тога преоријентисали на политику, и то не на било какву, већ на крајње сумњиву политику. Већину данашњих бунџија својевремено смо послали у неке западноевропске земље. Тамо су они отишли као комунисти, а вратили се са идејама које никакве везе немају са нашом идеологијом.

Лов на контрареволуционарне вештице крајем шездесетих и почетком седамдесетих година био је у пуном замаху. Забрањено је више листова, махом омладинских, а под кључем је завршило на десетине књига, филмова, сценарија... Са репертоара, тада је скинута представа "Кад су цветале тикве", по роману Драгослава Михаиловића, распламсан је спор са филозофима, бункерисан је филм Желимира Жилника "Рани радови", а блокирана је и књига Добрице Ћосића "Моћ и стрепње". Забрањена је достава часописа "Анали Правног факултета", покренута је кампања против додељивања Октобарске награде Матији Бећковићу, забрањене су "Књижевне новине"...

Најчвршћи отпор практичном разбијању Југославије и уставноправној омчи која се спремала Србији дали су професори Београдског универзитета. Интелектуалну опозицију чинио је шаролики скуп личности - отворених десничара, националиста, заступника грађанског друштва, "западњака", ранковићеваца, ибеоваца, убеђених левичара... Тито их је називао београдском чаршијом и оптуживао их за национализам и контрареволуционарну и непријатељску делатност.

РЕЖИМСКУ репресију најбоље је осетио професор Правног факултета Михајло Ђурић, који се марта 1971. године на једној од стручних јавних расправа супротставио новим уставним решењима. Скуп одржан на Правном факултету у Београду 18, 19. и 22. марта 1971. био је попут нагазне мине подметнуте испод већ припремљеног устава.Већина професора напала је предложена решења, сматрајући их неприхватљивим и штетним. Најдаље је отишао професор Ђурић, који је проговорио и о положају Србије у заједничкој држави, али и месту српског народа у њој, изрекавши пророчке речи.

- Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или тачније, на њеним развалинама... успоставља неколико самосталних, независних, чак и међусобно супротстављених националних држава. Мени не пада ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечег што се не може спасти и што у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати - изговорио је Ђурић јеретичке речи.

Због овог говора професор је изведен на суд и осуђен на две године затвора, од којих је у "Забели" одлежао пуних девет месеци. Оцењено је да је излагање професора Ђурића у јавној дебати "могло имати и довести до тешких последица". "Енергичном акцијом Савеза комуниста и радних људи до тога није дошло." На суд је, свега неколико месеци касније, изведен и млади професор Коста Чавошки, који је осуђен на пет месеци затвора.

СЛИЧНУ судбину доживеће и група њихових колега, које су устале у одбрану професора Ђурића и од државе затражиле његово пуштање на слободу. Из Партије, наставе и даље каријере искључени су професори Андрија Гамс, Стеван Врачар и Ружица Гузина, асистенти Данило Баста, Војислав Коштуница и Бранислава Јојић. Посебно је трагична судбина доцента упоредног права Александра Стојановића, чија је каријера запечаћена. Није пристао да обија прагове тражећи посао, већ је следеће деценије провео на бироу рада, живећи од накнаде за незапослене. Ову суморну хронику употпуњава професор Стеван Ђорђевић, који се супротставио амандману којим је Тито проглашен за доживотног председника. Овако крупан преступ чак ни Партија није знала како да санкционише, па је Ђорђевића само искључила из наставе. Пуну деценију провео је као члан Партије, али без права гласа и запослења.

Тито је у прогону неистомишљеника користио више метода, најчешће вршећи притисак на републичка партијска вођства, која би тако постајала пуки извођач "обрачунских" радова. Он би најчешће на неком јавном форуму указао на неку негативну појаву у друштву, што је имало јасно значење, после чега би са нижих партијских нивоа почели отворени прогон, притисак, смена, отказ... Овом техником је успешно и од српских либерала, иако толерантним према различитостима, направио строге цензоре и прогонитеље критичара режима.

Фото: Новости архива

Истине ради, Брозове сигнале, чак и невербалне, најчешће су радо и беспоговорно усвајала сва републичка руководства. Србија ту није била изузетак, штавише. Титов налог често није ни био потребан. И овлашан поглед на послератну историју Савеза комуниста Југославије и Србије показује непрекидну аутошовинистичку линију, коју су из разлога идеолошке опијености, полтронства или голог каријеризма упорно и доследно исцртавали српски комунисти. Тито, чији је механизам власти, између осталог, био утемељен и на непрекидном подгревању конфликта Срба са осталим нацијама, био је само патрон и спонзор такве политике.

Илустративан пример је и Дража Марковић, дугогодишња доминантна фигура српског комунизма. Он је још 1969. у свом стилу и стилу плејаде његових истомишљеника предано трагао за унутрашњим непријатељима.

- Нетачна је оцена Секретаријата ЦК да непријатељ нема институције. Шта је Филозофски факултет у Београду, шта су други филозофски факултети? Ја бих чак рекао да непријатељ у области културе има више легалних институција него ми. Шта је часопис "Философија", шта је Српска књижевна задруга, шта су монополи у жиријима, у културној и издавачкој политици? - говорио је Дража Марковић.

Филозофски факултет био је јака опозициона база, а борба режима са његовим професорима трајала је готово непрекидно од 1968. па све до 1975. године. На списку неподобних на Филозофском факултету, као "најреакционарнијој установи", нашли су се Михаило Марковић, Светозар Стојановић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Загорка Пешић Голубовић, Миладин Животић, Триво Инђић и Небојша Попов. Против афирмисања "морално-политичке подобности" и рушења аутономије Универзитета изјаснио се Савез студената Филозофског факултета у Београду, Загребу и Љубљани, а подршку професорима пружили су и чланови одбора Корчуланске летње школе и редакције "Праксиса". Све ове институције до краја 1974. биће практично укинуте.

Професорима и сарадницима Скупштина Универзитета прописала је новембра 1973. да уколико желе да остану "у наставној и јавној функцији, прихватају програм и политику СК и његову водећу улогу у развитку друштва", што је наметнуто путем самоуправних споразума.

Факултетска комисија, на основу анализе радова, није утврдила никакву кривицу професора, што је већином гласова усвојио и Савет Филозофског факултета (5. јула 1974). Тада су се укључиле државне институције. Изменом Закона о високом школству и стручним удружењима, ускраћено је делегирање представника у савете факултета и уведен је један нов институт у радне односе - "стављање на расположење" и појачан политички притисак на наставни колектив и неподобне професоре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације