СУКОБ У СИРИЈИ НИЈЕ ЗАВРШЕН: Упозорење академика др Дарка Танасковића

И када једни друге убијају, муслимани остају муслимани. Светска снага ислама у демографској надмоћи и прожетости живота људи исламским вредностима. Са аутократском владавином Асада окончана и врста пројекта секуларног арапског социјализма.

Foto: Tanjug/AP

БЛИЦКРИГ исламистичке војске Хејет Тахрир ел Шам довео је до муњевитог пада режима Башара ел Асада у Сирији који је имао војну подршку Русије. Како је то могуће? На ово питање нема јасног одговора као, на пример, ни у случају Исламске револуције у Ирану 1978. када су исламисти експресно срушили режим шаха Резе Пахлавија који је био водећи савезник САД на Блиском и Средњем истоку, што је подразумевало огромну војну помоћ.

Дуг је низ примера у којима исламистички "недржавни фактори" и њихове герилске војске побеђују режиме које у својим рукама имају све инструменте утицаја, од медија до моћне оружане силе. Карактеристичан је пример Авганистана из кога су фанатични талибани прво, уз тајну оружану помоћ из САД успели да отерају Совјете, а онда исто понове протерујући Американце, уз нечију прикривену војну помоћ.

Да ли то показује да је политички ислам јачи од свих других идеја, или да иза исламиста, од бедуинске војске Лоренса од Арабије, до ратника ИСИС који ратују у име Пророка, у НАТО униформама стоје неисламске силе које их користе као пионе на геополитичкој шаховској табли? Одговор смо потражили од академика др Дарка Танасковића, оријенталисте и дипломате са огромним искуством.

/Фото : Д. Дозет

- Да је сваки покушај политичке (зло)употребе и инструментализовања религије крајње ризичан, не важи само за муслиманска друштва, али је, с обзиром на инхерентно политичну природу ислама, потенцијално особито погубан. Одавно је разложно речено да и демократија у муслиманским државама може бити само муслиманска. Светска снага ислама засад је у демографској надмоћи и прожетости укупног социјалног живота и свести муслимана исламским вредностима, тако да би се, у том најширем смислу, могло говорити о његовој цивилизацијској стабилности и непобедивости, што никако не значи да није било, нема и неће бити умеренијих и радикалнијих видова друштвеног и политичког испољавања ислама, како на индивидуалном тако и на колективном плану. Оснивач у овом тренутку пораженог Хамаса, Ахмед Јасин, инвалид рођен у Гази, кога су 2004. Израелци успели да ликвидирају, поручио је једном приликом: "Да, ми знамо, ви ћете нас убијати, али ће нас бивати све више и више, а вас на крају неће бити". Приликом разматрања појава које, поред димензије актуалности, припадају и "процесима дугог трајања", овај њихов аспект није ни препоручљиво ни одговорно занемаривати - упозорава др Танасковић.

Он указује да је после наглог слома режима Башара ел Асада, логично питање: "Ко је победио у Сирији?", које се поставља међу стручњацима и аналитичарима, али и у широј јавности, али само краткорочно посматрано.

Foto: Profimedia

- Већ средњорочно пројектовано, можда би исправније било питати: Ко побеђује у Сирији? Наиме, иако је за само неколико дана дошло до радикалног преокрета ситуације у овој ратом одавно разапетој и напаћеној, старој блискоисточној земљи, ипак је реч о процесу у коме све још није завршено. Заправо, у погледу будућности Сирије, много тога тек почиње, са неизвесним током и исходом прераспоређивања односа снага и утицаја непосредно и посредно укључених актера тамошњих бурних, површинских, али и оних понорничних збивања. Најређе се, у случајевима оваквих прекретних ломова и оштрих дисконтинуитета, размишља о смислу догађаја у контексту тзв. процеса дугог трајања, при чему се по правилу, и схватљиво, заборавља да је ток историје стална дијалектика континуитета и дисконтинуитета. Потврђено је да у сваком дисконтинуитету, па и оном револуционарном, постоје елементи континуитета, и обрнуто - каже др Танасковић.

Он наглашава да је у тренутним околностима прилично лако закључити да је, на унутрашњем државном плану, тријумфовала једна фракција сунитских исламиста који су, без обзира на своју скорашњу џихадистичку прошлост, успели да се представе, али и да буду представљени, као - умерени!

AP Photo/Ghaith Alsayed

- Више је него очигледно да је потпуни губитник алавитски (шиитски) председник Башар ел Асад са својом кликом, а самим тим и изразито мањинска популација сиријских алавита. Вишедеценијска аутократска и сурова владавина породице Асад дефинитивно је окончана, а самим тим и пројекат, условно речено, секуларног арапског социјализма, чији је један од историјских протагониста био Башаров отац Хафез. Од страних чинилаца непосредно инволвираних у сиријску драму, несумњиво се победницима могу сматрати Израел и Турска, а губитницима Иран и Русија, без обзира на то како ће се ствари убудуће развијати, док је позиција САД посредно ојачана, али уз суочавање са новим изазовима пред успостављање предстојећих безбедносних и политичких аранжмана на простору који је шири од граница досадашње сиријске државе. О интересима Либана, као суверене државе, тешко се објективно уопште може говорити, јер је он практично доведен у пасиван положај и талац је процеса у суседству, на које уопште не може делотворно утицати. Недржавни фактори, Хамас и Хезболах, систематским и бруталним војним дејствима Израела, битно су ослабљени и привремено неутралисани, посебно Хамас, што је и био декларисани ратни циљ јеврејске државе - анализира др Танасковић.

Он упозорава да не треба журити са закључцима, јер ће се тек показати како ће се ситуација средњорочно развијати и до које ће мере и на какав начин актуални победници успети да валоризују свој успех у терминима трајнијег успостављање безбедносног и правног поретка у регионалном контексту, као и који ће бити путеви и средства очувања својих интереса оних који су тренутно у дефанзиви, а свакако не намеравају да од тих геополитичких интереса одустану.

- У координатама дугорочности, које нас у овом разговору највише занимају, поставља се и питање како се расплет у Сирији може посматрати у хоризонту феноменологије тзв. политичког ислама, односно ислама уопште. Има схватања да је победа радикалних исламиста у Сирији још једна потврда тезе да, укупно узевши, ислам напредује и потискује секуларније (мада никада потпуно секуларне) режиме у већински муслиманским државама. За такво резоновање, после искустава из Авганистана, Ирака, Либије и, сада, Сирије има основе, али ваља бити и опрезан и што јасније дефинисати појмове којима се у таквом процењивању барата. За обухватније, свестраније и продубљеније разматрање ове сложене и вишедимензионалне теме било би потребно неупоредиво више времена и простора. Указаћу, стога, само на неке елементе које држим значајним. Пре свега, ако изузмемо израелско вишедеценијско планско обрачунавање са Палестинцима и повремене стране интервенције у појединим неуралгичним областима исламског света, динамика унутармуслиманских односа понајвише се одликује њиховим узајамним сатирањем - каже др Танасковић.

Foto Nikola Skenderija

Наш саговорник објашњава да се муслиманско-муслимански рат одвија на фронтовима вековног и дубоког сунитско-шиитског раскола и непријатељства, чија се далекосежна енергија аналитички неретко потцењује, као и у обрачунима између радикалних, екстремистичких и џихадистичких групација, и тзв. умерених муслимана:

- Алахови следбеници понајвише убијају једни друге, али сви остају муслимани. При томе, екстремисти, који би се формално могли сматрати недржавним организацијама и покретима, често делују у спрези или уз значајну логистичку подршку унутрашњих снага, а још чешће страних држава које се представљају као умерене, миротворне, па чак и демократске. Од почетка грађанског рата у Сирији 2011. такво деловање већег броја спољних "душебрижника" било је отворено и интензивно, што је у одлучујућој подршци Ердоганове Турске "побуњеницима" из фронта Хејет Тахрир ел Шам (узгред, не би требало писати Хајат ал-Тахрир ал-Шам, јер "хајат" на арапском значи живот, а "хеј'ет" група, организација) дошло до пуног изражаја. Овде би се, нажалост без детаљнијег образлагања, могло изнети запажање да историјат оваквих садејства наводно или стварно умерених и радикалних исламиста, односно покушај оних првих да инструментално, зарад остваривања неких својих конкретних политичких циљева, манипулишу другима, завршава тако да сами буду на овај или онај начин изманипулисани.

антр.

Самоубилачко савезништво

ДА је инструментализација исламиста ради елиминисања политичких противника веома ризична показује "емблематичан, и веома поучан, у овом смислу, трагичан крај египатског председника Анвара ал-Садата", указује др Танасковић:

- Усрдан верник умерене десне оријентације, Садат је дошао на идеју да ради елиминисања остатака насеристичких, социјалистичких и проруских снага у египатском друштву позове у помоћ припаднике радикалних крила Муслиманске браће. Кад им је поручио да је мисија завршена и да даље треба кренути институционалним и демократским, парламентарним путем, они су га, у складу са својом агендом, 1981. године убили на војној паради. Ко с ђаволом тикве сади...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације