УБИО СЕ ОГРНУТ ЗАСТАВОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Владимир Петровић је у књизи "Словеначки 20. век" укрстио судбине људи који су утицали на нас

НИЈЕ велик број оних који данас знају да је први нацистички логор за истребљење током Другог светског рата створио један Словенац! Одило Глобочник, човек од Химлеровог поверења, након састанка са њим, у септембру 1941, добија дозволу за оснивање (мада су концентрациони кампови постојали и пре рата, у нацистичкој Немачкој). Акција ће понети име "Операција Рајнхарт".

Академска књига

- Одило Глобочник је, како је то најбоље изразио редитељ Драган Живадинов, тамна сенка словеначке историје. Рођен је у Трсту, у породици германизованих Словенаца са очеве стране, и из прилично мешовите породице с мајчине (мајка је рођена у Вршцу, неки говоре о њеним словачким, мађарским, хрватским, па чак и српским коренима). Своје "неаријевско" порекло "надокнађује" непојмљивом бестијалношћу и садизмом који је често шокирао и нацисте. Као човеку од поверења Хајнриха Химлера, Глобочнику је поверена изградња система за истребљење Јевреја и осталих "неподобних" народа на подручју окупиране Пољске. Тако он ствара, али и управља низом логора смрти, у којима ће на најстрашније начине бити уморено више од милион и по људи, а ако се узму у обзир и друге Глобочникове жртве, број је око два милиона - каже Владимир Петровић, аутор књиге "Словеначки 20. век", коју је издала "Академска књига".

На крају рата Глобочник се враћа у наше пределе, сарађујући са словеначким, хрватским и српским колаборационистима све до пропасти Трећег рајха.

Академска књига

- Иако сам никада није признавао словеначко порекло, он постаје својеврсни симбол колаборациониста који су нацистима пружили кључну подршку, а таквих је у Словенији током Другог светског рата - уосталом, као и код нас - било. У жељи да се не квари "општи утисак", њихове биографије се склањају у историјску помрчину или, што је још горе, перу. Проблем је што то "прање" резултира прљањем комплетне историје - каже Петровић.

Осим Глобочника, његова књига даје портрете и других значајних Словенаца, који су имали утицаја на некадашњу заједничку државу: Владимира Ваухника, човека који ће службовати са Андрићем у југословенској амбасади у Берлину и први јавити за бомбардовање Београда и напад на Југославију, Даворина Јенка, творца химне "Боже правде", Ивана Хрибара, градоначелника Љубљане, који је у смрт отишао огрнут југословенском заставом, једног од најпознатијих оновремених дисидената, писца Витомила Зупана, али и Ивана Цанкара...

- Словенија у двадесети век улази као део Аустроугарске. Иако двојна царевина доноси несумњиви технолошки развој, он је лимитиран класном и културном политиком државе. Тако Словенци на почетку века живе у двострукој потлачености. Прва је економска и социјална, она доноси сиромаштво за највећи део становништва, о чему најбоље сведоче дела Ивана Цанкара. Друга је културна. Све до 1918. и успостављања Краљевине СХС, немачки је једини званични језик на територији данашње Словеније, док је словеначки строго сузбијан. Први Универзитет у Љубљани отвара се тек након Првог светског рата - објашњава Петровић.

Како каже, историја Словеније у прошлом веку заправо отпочиње борбом за културну, националну, државну, али и економску самосвојност, која ће трајати деценијама. На том путу она ће доживети велике идеолошке преломе и готово непојмљива страдања, поготово током Другог светског рата. Зато је идеалан пример, такорећи "студија случаја" двадесетог века.

- С друге стране, као ретко која земља, она национални идентитет заснива на језику и култури, па тако велики књижевници, као што су Прешерн, Цанкар или Жупанчич, постају национални хероји, али и својеврсни носиоци националног и државног идентитета. Јединствени пример у свету је државни празник Прешернов дан, 8. фебруара, током ког се слави не само највећи словеначки песник свих времена, већ и одаје почаст језику и култури који су створили државу. Баш због тога, пишући о историји Словеније, желео сам да је представим кроз портрете људи који су је неповратно променили. Ту је свакако и југословенско искуство које је донело преплитање не само култура, већ и других аспеката живота, које није нестало ни данас - додаје писац.

СВЕДОК ПРВОГ ФАШИСТИЧКОГ НАПАДА

ПРВИ фашистички напад који је однео људске животе одиграо се у јулу 1920. у Трсту, када фашисти спаљују словеначки Народни дом. Том страшном чину, претечи свих ужаса који ће донети фашизам и нацизам, присуствује дечак Борис Пахор. Одрастајући под фашистичком страховладом, Пахор се бори за очување словеначког језика и културе, све док, као сарадник антифашистичких снага, не заврши у неколико логора, међу којима су Дахау и Берген-Белзен. Његово књижевно сведочење о нацистичкој бестијалности, пре свега у делу "Некропола", постало је једно од најзначајнијих у историји прошлог века. Пахор се целог живота борио против сваког вида тоталитаризма, доживевши дубоку старост (преминуо је у 109. години).

Академска књига

Описујући своје историјске "јунаке", Петровић подсећа да је Даворин Јенко аутор не само садашње српске химне "Боже правде", већ и композиције "Напреј заставе славе", која је била званична химна Словеније неколико деценија, а сада је химна словеначке војске. Компоновао је и песму "Онамо 'намо" која умало није постала црногорска химна. Његове композиције биле су званичне химне у чак шест држава, што га чини правим "гинисовцем". Јенко је постао и један од родоначелника словеначке и српске модерне музике, међусобно их преплићући, приближио је и трајно везао словеначку и српску културу.

Кад је у питању један од највећих шпијуна, Владимир Ваухник, о њему су деценијама у нашој јавности колале бројне приче. Остао је упамћен као човек који је први сазнао Хитлерове планове за напад на Југославију и Совјетски Савез, али и као обавештајац који је радио за најмање три зараћене стране. На то су се, прича Петровић, надовезале силне легенде, неретко и потпуне неистине, па је постао својеврсни мит:

- Како је о свом деловању оставио мемоарске записе "У потрази за Хитлеровим војним плановима" и "Међу издајницима, шпијунима и јунацима" - написане након рата, у емиграцији, а који у нашој земљи никада нису били објављени, желео сам да овдашњу јавност упознам са њима. Тако су ове године први пут објављени код нас, у издању "Академске књиге", праћени коментарима и подацима из архивских извора, док у књизи "Словеначки 20. век" дајем слику Ваухниковог комплетног живота.

А ко је био Јака Авшич?

- У младости је био побуњеник против Аустроугарске, док у Првом светском рату одлази као добровољац у српску војску на Солунском фронту. Успевши да избегне заробљеништво на почетку Другог светског рата, постаје главнокомандујући четничких снага у Словенији. На то место га је директно поставио Драгољуб Дража Михаиловић. Ипак, брзо ће прећи у партизане, постајући генерал Народноослободичке војске. Учестовао је као већник на заседању АВНОЈ-а у Јајцу, а - иронијом судбине - управо је он био тај који је командовао партизанским јединицама које су уништиле четничке снаге у Словенији. Након рата је био амбасадор Југославије у Бечу и градоначелник Љубљане. Његова животна прича је, у неку руку, приповест о идеолошким преломима и готово сулудим преокретима који су обележили историју двадесетог века на нашим просторима - каже наш саговорник.

Јака Авшич са Борисом Кидричем и Владимиром БакарићемFoto: Академска књига

POGLEDAJ GALERIJU

И Витомил Зупан оличава низ идеолошких контрадикција. Овај партизански борац после рата бива осуђен на 18 година робије због прилично неслане шале. Усред сукоба са ИБ и гомилања трупа Источног блока на ободима некадашње заједничке државе, Зупан инкогнито јавља словеначком функционеру Ладу Козаку да је швајцарски радио обнародовао како је Тито поднео оставку. У републичком врху настаје пометња, а Озна убрзо открива виновнике опасне шале и они бивају промптно осуђени.

- Зупаново непрестано испитивање граница слободе, може се слободно рећи померање свих лимита, колико литерарних толико и животних резултирали су јединственом биографијом писца пред којом и највећи "анфан терибл" може само да црвени - оцењује Петровић, који у књизи открива разне аспекте овог славног дисидента, који је био и еротоман, боксер, морнар...

СВЕТСКА ПУТНИЦА

АЛМА Карлин била је друга жена у историји Европе која је обишла све континенте (прва је била Аустралијанка Ида Лаура Фајфер). Жудња за новим знањима и искуствима одвешће је на велики пут кроз више од 40 земаља. Њен подвиг још је већи када се узму у обзир здравствени проблеми (била је хрома), али и отпор средине која јој је замерала да квари "младеж". Смрт у највећем сиромаштву и заборав били су неславни крај велике путнице, која постаје симбол борбе за еманципацију жена.

Академска књига

Посебна је прича некадашњег градоначелника Љубљане, деведесетогодишњег Ивана Хрибара. Након краткотрајног априлског рата, Италијани окупирају Љубљану 1941. и, желећи да дају привидан легитимитет својој власти, позивају некадашњег градоначелника да прихвати то место поново. Ужаснут понудом, Хрибар, огрнут југословенском заставом, скаче у Љубљаницу и умире. Оставља поруку са само два Прешернова стиха: "Мање је страшна ноћ у гробу црном / но под сунцем дани које ропство слама".

- Јединствени морални чин Ивана Хрибара био је довољан да га историја запамти, али и сам његов живот - у ком је стигао да буде оснивач једне од највећих словеначких странака, градоначелник Љубљане који је град претворио у модерну метрополу, писац, преводилац, амбасадор, жупан две области у Краљевини СХС и сенатор - констатује аутор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације