ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - КРВ И КОСТИ У ТЕМЕЉУ СЛОБОДЕ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 6.

УВЕК сам се поносио нашим батаљоном. И када су времена наметала неке друге вредности, говорио сам: "Младост која је на позив отаџбине у јесен 1914. стала уз јунаке изморене у балканским ратовима, на Церу, вратили им је наду. И снагу.

На бојиште је кренуо на Ђурђиц, своју крсну славу, а дуго се после повреде опорављао на Крфу, Фото Приватна архива

Ми смо били њихови синови, они наши очеви. Тако смо се држали. У рововима и у јуришима. После и у страдањима. Па, када су нас сви отписали, када су мислили да је Србија и коначно уморена, она је ослобођена. А, у темељима те слободе су крв и кости.

Ове редове потписао је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара легендарног батаљона српске војске. Био је студент друге године Грађевинског факултета Универзитета у Београду. Двадесетогодишњак у првим редовима на славној Колубари.

На бојиште кренуо на своју крсну славу, на Ђурђиц, 16. новембра. Надјачао је голготу Албаније. Исцрпљен стигао на Крф, опорави се и кренуо на Солунски фронт.

Прве борбе зауставиле су младог ратника у Скочивиру, на падинама Кајмакчалана. Тешке повреде. Покидане вене и мишићи ноге. Судбина му, ипак, није наменила крај. Другови су га извукли, опорављао се у енглеској болници "Вертекари" у Солуну. После је још дуго служио отаџбини и народу све док му, у 81. смрт није потписала живот.

А он, млади српски каплар, под редним бројем 300 (колико ли судбине има у овој округлој стотки) никада није прежалио "зашто се и њему није просрећило да отвори капију слободе поробљене и оклеветане Србије".

- Довољно си ти дао борби: треба да наставиш студије. Србији су потребни и школовани људи - казао му је Божо Терзић, министар и генерал, испраћајући га, невољног, на студије у Рим.

Такву одлуку донела је Влада. Да преживели студенти који су прекинули школовање, наставе студије. Стотину тридесет студената тада започиње нову борбу за Србију. Србију интелектуалаца, градитеља. Каплар Пећинар чији ће рад, после седам деценија, бити крунисан високом академском титулом, исписује нове странице за отаџбину у слободи.

Тако, путевима славе страдања младих српских каплара долазимо до драгоцене документарне грађе. Небројене странице докумената, фотографија, записа, као сведочанстава Миладинових неостварених планова које је још као студент зацртао у животну и професионалну агенду.

Унуке радо чувају све што је остало од славног деде, Фото Приватна архива

Део те агенде великог Миладина Пећинара, пројектанта више хидроелектрана у Србији, оснивача Института "Јарослав Черни", предавача на престижним светским универзитетима, чувају његове унуке у Београду у Улици Поп Лукиној, у кући коју је сам пројектовао. Сваки кутак дома њиховог деде, који је сада њихов, обележен је трајањем славног претка. Њихов живот је између ратних фотографија, ордења...

Миладин Пећинар одликован је Албанском споменицом, Орденом белог орла, Орденом Светог Саве и Југословенске круне. После Другог рата, нова држава га је одликовала Орденом заслуга за народ. Добио је и две Октобарске награде Београда, Седмојулску и Награду Авноја. Доказао се у струци, каква је била насушно потребна новој држави. Струка хидраулике и хидрауличке конструкције. Ту је и војнички сандук из 1914. па успомене са породичних окупљања за Божић, Васкрс, Ђурђиц... Посебно место припада пејзажима завичајног златиборског Љубиша, одакле је Миладин, као дечак пошао на пут страдања и славе...

КАПЛАР Миладин Пећинар, Фото Приватна архива

Венчање са Милицом, ћерком угледног београдског професора Светолика Стевановића, директора Прве мушке београдске гимназије... Његови пројекти оживотворени у бившој великој Југославији... Посвете студената... И ко би, све то, вредно читавог романа, уденуо у један новински текст. И ко би, сваку од прича живих у сећању његових унука Зоране, Иване, Љиљане, Ружице и Милице, сажео на шест стубаца.

- Он нас је све окупљао око себе - причају нам - Окупљао нас, као и децу своју. У празничним данима, углавном, он би повео разговор о свом ратном путу. И у томе је имао меру. Није нас, што би данас деца рекла, смарао. Свака његова реч пала би тамо где треба.

Звонила у тишини. Порука је била: "Мање је важно шта ко говори, важније је шта уме да уради". Тако је читав живот живео.

Сећају се унуке да је у једном интервјуу државној телевизији, 1973. пред смрт казао: "У овом друштву допада ми се што се земља гради, али ми се не допада како се омладина васпитава". На питање: "Како ви мислите да се то промени?", одговорио је: "Револуцијом!"

Непоколебљиво је остајао при свом: "Србија је, после Великог рата, проиграла шансу да омеђи себе онако како су је омеђили ослободиоци". Касније је зборио:

- Укалупљени смо у ово братство и јединство, уз поштовање свих и свим народима, али то ће нас дебело коштати.

Унукама се, чини се, ипак најдубље урезала порука дединог ратног друга, каплара Николе Вранића из Вишеграда. - Стално је понављао ту поруку: "И, како рече мој Никола, Аустријанци ће нам се за победу и мртвима светити".

Споменик подигнут на Златибору, своју крсну славу, а дуго се после повреде опорављао на Крфу, Фото Приватна архива

Пакети воде стизали из бање

ИЗА Миладина Пећинара, каплара из 1914. године и југословенског научника, остало је његово дело. После лекције 1.300 каплара, исписао је 49 радова и уџбеника. Конструисао је хидроцентрале на Тресци код Скопља, више водовода у Србији. Пионир је модерне југословенске хидротехнике. Обновио изворишта многих бања у Србији: одужили су му се бањски радници тако што су му једном месечно, а понекад и недељно, слали пакет минералне воде.

Књига сећања на ратни пут

НА тридесетогодишњицу смрти каплара и академика Миладина Пећинара, 2003. године, када му је подигнут споменик на Златибору, штампана је и књига његових сећања на ратни пут, али и пут српске науке, у новој Југославији. У посвети књизи "Од Србије до Југославије", Миладина из Љубиша, Љубивоје Ршумовић је записао: "Као што је стручно и с љубављу помогао свом завичају, предано и неуморно, целог живота Миладин је радио на ползу свог народа српског."

Лого

Препоручујемо

Друштво

0 3

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - КАД СУ РАТНИЦИ ЗАЋУТАЛИ У СЛОБОДИ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 5.

18. 10. 2024. у 14:59

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - НУШИЋЕВА КЊИГА ЗА СИНОВЉЕВ ГРОБ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 4.

17. 10. 2024. у 14:28

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОДОШЕ ДЕЦА ДА БРАНЕ КОЛЕВКУ, ОГЊИШТЕ, СВОЈУ ШЉИВУ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплар 3.

13. 10. 2024. у 07:45

Друштво

0 9

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОД КАПЛАРА ПИСМА НЕЋЕ СТИЋИ: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у Великом рату 2.

11. 10. 2024. у 07:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације