ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - НУШИЋЕВА КЊИГА ЗА СИНОВЉЕВ ГРОБ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 4.

СТРАХИЊА Бан Нушић није имао ни деветнаест година када је добровоњно кренуо на бојиште Колубаре. И није се вратио. А имао је снове да једног дана, кад заврши студије, започне живот са девојком којој се заклео на вечну љубав.

Фото Принтскрин

Син славног писца Бранислава Нушића, међу првима се одазвао на позив српске владе за регрутацију ђака и студената да се прикључе и помогну изнуреној војци после битке на Церу. Овог младића сањивог погледа, сви би пре замишљали уз какав штафелај, можда, над каквим клавиром. А он је пошао у рат, куда су баш у овим данима 1914. ишли и многи други дечаци и момци из целе Србије. Такво је било време.

- Молили смо га да сачека. Да одложи. Није вредело - говорио је Нушић.- Отишао је са жаром. Ни прво рањавање није га зауставило. Мајка је џаба ургирала код лекарске комисије, покушавала да издејствује како није способан за фронт. Побунио се. И прикључио се капларима.

- С којим правом ти мене одвраћаш, када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце.

Мајка Даринка, до последње трунке наде и снаге није одустајала да јединог сина заштити од фронта. Тражила је од супруга да, лично, иде код регента Александра, његовог пријатеља и од њега тражи да се "с највишег врха" спречи одлазак младог Нушића у војску.

- Могао сам да га извучем... И нисам могао - рекао је Нушић супрузи после сусрета са регентом.

Породица Нушић пре ратног пораза, ћерка Гита, Бранислав, Страхиња и Даринка, Фото Принтскрин

Схватио је да је и сам цео живот говорио о националној борби и ослобођењу и да би било лицемерно, у одсудном часу за Србију, да извлачи сина из рата, а да хиљаде српских младића гине за отаџбину.

Тако су се растали. Три писма је послао девојци. Својој првој и последњој љубави. Као да је слутио крај, поручио јој је: "Пао сам за оно што сам волео. За отаџбину, мислећи на оно што сам волео - на тебе."

Десетак дана касније стигла је вест да је млади Страхиња Бан погинуо. У џепу његове војничке блузе, у писму је остала молба:

- Молим оног који ме први нађе да извести моју породицу где сам погинуо, кад и на ком месту сам сахрањен. Унапред благодаран, Страхиња Нушић. Свршени матурант, рођен у Београду. Породица ми станује у Скопљу. Кумановска улица, број један.

Јединац Страхиња Бан, Фото Википедија

Вест о смрти јенинца Нушић је примио у Скопљу, одакле га је и испратио пут крваве Колубаре. Сломљен, убрзо је и он кренуо из Скопља. Постао део непрегледних збегова изнуреног народа и војске. У Нушићу је тада настајала антологијска "Деветсто петнаеста - трагедија једног народа". Сведочанство о патњама обичног човека у страшним колонама кроз беспућа Албаније, претовареног живим ранама за најблжима.

Уместо предговора, потресно сведочанство Нушић отвара са само четири кратка реда посвете:

- Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова, бележи ти отац гроб.
Касније ће да дода:

- Нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће их маћехињски бацити у планине албанске, где ће умирати од глади и зиме и где ће се давити у блату, а болесне обарати као олујина недозрелу влат. Нисам ни слутио да ће од 40 хиљада српске деце за месец дана њих 36 хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине, просто, бацити зверима за храну.

После ове књиге повукао се у осаму. Александар Дероко, каплар из славног батаљона и саборац Нушићевог сина, затицао је несрећног Страхињиног оца надвијеног над писмима и фотографијама.

- Стајао сам дуго, готово уз сто за којим је седео, а да ме не би ни приметио - сећао се Дероко.

- После смо причали о свему, само њега, Бана, нисмо помињали. Сломљеном оцу усахнуле су и речи и сузе. Био је уверен да више нема шта и коме да кеже.

Споменик ђачком батаљону у скопском насељу Идадија, Фото Ристо Марјановић / Ратни албум

Када је, две деценије после првог марша на бојиште, капларима у Скопљу подигнут споменик, ипак је пристао да говори на отварању мермерног белега. Обратио се окупљеним родитељима у име свих с којима је, у непреболу, делио судбину:

- Наша родитељска срца следише се. Наше очи истопише бол душа наших, а реч нам у грлу усахну до шапата посмртног опела. Па ипак ми смо устрајали, устрајали да доживимо, ево, и ове дане - говорио је. - Устрајали, јер нас је подржавала утеха: да велика дела траже и велике жртве и да смо тим великим жртвама, које смо дали, поставили темеље великоме делу... Глас мртвих, реч мртвих је ту, она лебди над нама... Ја, који сам ближе смрти но животу, чујем их. Ви који сте ближе животу него смрти, осећате их у души. А глас мртвих вам овога часа вели: Хвала на сећању и признању, и ја им у име ојађених очева и мајки узвраћам полажући на овај споменик најскупоценији венац. Венац родитељских суза.

Баново писмо оцу Браниславу

У ПИСМУ које је стајало у другом џепу блузе погинулог каплара Страхиње Бана Нушића, оцу Браниславу којег је звао Ага, поручио је:

- Драги Аго, не жали за мене. Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних наших великих идеала које смо, сви ми, тако сложно проповедали 1908. Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих будућој Србији могао корисно послужити, али таква је судбина. Деда, мама и ти, опростите ми. Твој син Бан - написао је оцу.

Лого

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОДОШЕ ДЕЦА ДА БРАНЕ КОЛЕВКУ, ОГЊИШТЕ, СВОЈУ ШЉИВУ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплар 3.

13. 10. 2024. у 07:45

Друштво

0 9

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОД КАПЛАРА ПИСМА НЕЋЕ СТИЋИ: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у Великом рату 2.

11. 10. 2024. у 07:44

Друштво

0 2

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - БЕСМРТНИ ДЕЧАЦИ ИЗ РОВОВА: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у великом рату 1.

10. 10. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације