КРВАВИ ОКТОБАР У ГОРЊЕМ ЈАДРУ: Србија не сме да заборави зверске злочине по казненој наредби генерала Вилхелма Кајтела

НЕМАЧКИ фашисти су, у Горњем Јадру, варошици Драгинац, која носи име по краљици Драги Машин Обреновић и околним селима, на најбруталнији начин убили око 3.000 недужних људи, сељака, углавном жена, деце и стараца. Међу умореним, у том погрому, било је и тек рођених беба.

Споменик убијенима у селу Цикоте, Фото В. Митрић

Злочин је спровела 342. злогласна фашистичка дивизија, којом је командовао генерал Франц Беме. Лознички публициста и новинар Милош Пантелић, који је први, после неколико деценија, објавио књиге "Коло смрти око Јадра" и "Над хумкама малишана", тврдио је да је бројка убијених већа - "4.850, по педантној евиденцији Вермахта". Број убијених, у време комунизма, смањиван је и на 2.000!?

Све до пре десетак година шира јавност је мало знала о том крвавом пиру, највећем према сељацима у Европи. Спомен-костурница у селу Драгинац код Лознице сведочи о првом масовном злочину почињеном над цивилима.

У јесен 1941. године јединице Вермахта кренуле су у офанзиву са циљем да поврате изгубљене територије у западној Србији. Једна казнена експедиција упутила се ка Крупњу, али је на мосту преко Јадра, код места званог Гајића Стена, у близини Драгинца, заустављена и разбијена од партизанских одреда 14. октобра 1941. године.

Немачке окупационе снаге су као одмазду за овај пораз из Драгинца и околине сакупиле и потом на неколико места у Драгинцу стрељале укупно 2.950 лица. Најмлађа жртва била је стара свега три дана. Све су их затрпали у заједничке гробнице.

Живота Исаковић, Фото В. Митрић

Живота Исаковић је, као председник ГО СУБНОР, иницирао и довео до краја иницијативу да се подигне споменик жртвама и у најстрадалнијем селу Цикотама. Исаковић истиче да је, у свим тим књигама и записима некако скрајнуто ово мало питомо село, које се налази у долини, на левој обали реке Јадар, на 18. километру магистралног пута од Лознице према Ваљеву.

- Сем сувопарних података о броју масакрираних, нема неког посебног записа о стравичном уништењу овог места. Чак до сада није било ни најобичнијег спомен-камена - каже Исаковић.

У складу са директивом Вермахта, генерал Беме издаје своју наредбу потчињеним јединицама:

- Ако овде не поступимо свим средствима и са највећом безобзирношћу, наши ће се губици пењати до неизмерности.  За целу Србију има се створити застрашујући пример.

У том безумљу, бруталности и свирепости најтеже је страдало село Цикоте, односно три његова засеока: Раковица, Кулич и Кривајица. У два засеока: Терзиће и Шурице Немци нису залазили. За само три сата село је спржено, становништво масакрирано. Најмање је убијено куршумом. Углавном су им секли главе бајонетима. Женама секли дојке, убадали у тела па их тако полумртве убацивали у кречане, мале ископане јаме дубине до 2 метра у пречнику од 2-4 метра испуњене загашеним живим кречом. Где су налетали на труднице, порили их бајонетима вадили плодове из утробе, касапили их пред још живим мајкама и све заједно бацали у креч.

Споменик у Драгинцу, Фото В. Митрић

Познато је неколико места у засеоцима Раковица и Кулич на којима је извршено масовно најбруталније убијање:

Код куће Чеде Живковића побијено је 27 лица. Испред куће Мирослава Крсмановића 47 лица. Код куће Мирка и Тихомира Ракића 27 лица. Код куће Јована Мирковића 45 лица.

Испред куће Мирка Живковића 20, на Пушкаревцу 19 лица а у дворишту Војислава Јовановића 30 лица... И тако редом ... Ужас до ужаса!!!

За неколико сати село је преполовљено, спаљено око 140 домова и побијено преко 400 мештана свих узраста - од тако рећи, нерођене деце до старих преко 80 година. Огромна већина су деца и жене.

Живојин Илић, који је већ поодавно ушао у десету деценију живота, као дете доживео је слом живаца. Цео живот је био радно неспособан, а када смо га ове јесени посетили и замолили да нам нешто каже, само је задрхтао и заридао. Једино што смо могли чути је:

"Молим вас изађите, ништа не питајте". Тада је имао 13 година.

И прича Рајка Ђукановића, који је тада имао само седам година, ништа мање није потресна.

Он каже:

- Мене су стриц и његова два сина дан пре тог погрома одвели у суседно село Ликодру, код његовог таста. Рачунали су да склањају само мушке главе. Мој отац и он су били на опрезу и чим су приметили кретање Немаца сакрили су се у брда. Код куће су ми остале мајка, баба, деда, две сестре и посестрима или усвојеница како се тада звало. После три дана од тог погрома отац је дошао по мене, сав тмуран, намрачен. Само је ћутао. Ту раздаљину од 4-5 км смо прешли, а он није ни реч проговарао.
Иако је био дете, како каже, "предосећао је несрећу".

- Прилазећи кући чуо се неки жагор. Отац је са још неким комшијама извлачио из кречане све наше побијене. Немци су их после убијања све убацили у кречану и преко њих побацали ћилиме и хаљетке из куће, а кућу запалили. Тешко се могло и разазнати. Ту су ми лежали ђед, баба Станица, мајка Продана, сестре Јелка од 3 и Даница од 5 година и посестрима Вида од 12 година.

Фото В. Митрић

Таквих прича има и у књигама Милоша Пантелића "Коло смрти око Јадра" и "Над хумкама малишана". које су настале када. Посебно су тешке приче тадашње деце, која су по 2-3 дана лежала у гомили са мртвима, па чак као што је случај са Миодрагом Становићем, који је пуних шест дана и ноћи био међу лешевима.

Драгољуба Станојевића су живог набацили на дрљачу која је била закачена на вајату. Распињао се у мукама и гледао како му убијају породицу.

Код куће Степановића, у којој је тада била општина села Цикоте, најстарији Тимотије одвраћао је народ да не бежи. Знао је понешто да говори и разуме немачки, јер је три године провео у заробљеништву од 1915-18. године, говорећи да су Немци културан народ.

Кад су се немачки фашисти појавили пошао је пред њих са неким папиром који су они раније делили, наводно ко има тај папир ништа му неће фалити. Чим су га осмотрили, први рафал су сручили у њега.

Ту су побили око 20 Степановића и још десетак из других породица. Та кућа још је усправна. Само је нови малтер на њој прикрио трагове куршума. Стоји као неми сведок крвавог ужаса.

Култура сећања

У лозничком крају је, у међувремену, доста учињено у исправљању неправда и држању до културе сећања. О страдању цивила, поред осталог, сјајно историјско дело написао је, на истинској научној основи, професор историје из Лознице Ђорђе Вукмировић "Од слободе до стратишта - устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године", која је изазвала велико интересовање јавности, не само у овом делу Србије.

Гробнице и спомен-костурнице

Гробнице су после рата уређене и обележене, а 1961. године сви посмртни остаци пренети су у заједничку спомен-костурницу изван села. Спомен-костурница је обележена гранитним спомеником висине седам метара, аутора Остоје Горданића Балканског. На меморијалу су исписани спомен-текстови. На месту ранијих гробница остале су уређене хумке на којима се налазе плоче са стиховима Ђорђа Радишића.

Спомен-костурница у Драгинцу код Лознице у потпуности је обновљена, на иницијативу градоначенила Лознице Видоја Петровића, залагањем локалне власти новцем ресорног Министарства за рад, запошљавање, борачких и социјалних питања 2011. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације