ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ОД КАПЛАРА ПИСМА НЕЋЕ СТИЋИ: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у Великом рату 2.

У БОРБИ за слободу Србија је жртвовала најдрагоценије.

Из школских клупа кренули су у битку на Колубари, Фото Ратни атлас/Риста марјановић

Последње што је имала, своју младост. Залихе интелигенције ставила је на жртвеник отаџбине, ђаке и студенте. Али, ти млади људи, та деца, који су из школских клупа кренули у борбу, нису се сматрали жртвама, уклесао је сећање у споменик речи на ђаке капларе, Жорж Револ, француски генерал и војни историчар:

"Пратио сам их од Београда до Скопља, забележио је. Певали су. Тешили мајке и сестре.

Ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, веровали су да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се неће вратити? Не знам, можда нису...

Али је извесно, они, та деца, Батаљон 1.300 каплара, подигли су морал уморним ратницима у одсудној Колубарској бици."

Записао је Револ и да је ова српска младост која је дала пример и учинила подвиг, и његовом животу дала смисао, да их памти. О њима да прича и пише јер они су лекција како се љубе отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и одбрани оклеветани српски народ "да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања".

Трагом ове, по свему јединствене посвете дечацима легендарног Батаљона 1.300 каплара који су ђачке књижице и прве студентске пријаве за испит, на који више од две трећине никада изаћи неће, пратимо воз неизрециве туге који их је повео на фронт. Од Београда до Скопља и двомесечне обуке... Од Скопља до Ниша и других станица са којих су понели последње укусе детињства и завичаја. До Ваљева и Колубаре.

Војник са мртвим другом, Фото Ратни атлас/Риста марјановић

Нису само синови сељака, занатлија... мобилисани у ђачки батаљон. Међу 1.300 каплара био је син Љубе Давидовића, председника Владе. Његов јединац Миодраг погинуо је у пробоју Солунског фронта. Андра Николић, председник Скупштине, оба сина послао је у рат, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Страхиња Бан Нушић, једино дете српског комедиографа Бранислава, пао је у Колубарској бици. Погинули су и синови Јаше Продановића, Петра Перуничића као и многи о којима се сазнало тек када је делимично сређен списак изгинулих и несталих у вихору 1914, али и оних који су изгинули касније до самог краја рата.

Трагом судбина те деце отварамо странице дневника Ужичанина Милана Јањушевића, једног од каплара из бесмртног батаљона са којих преузимамо потресно сведочење да су каплари били деца, још незамомчена, препуна снова који ће се убрзо на крвавом бојишту сударити са страхотама рата.

У одломку "И ђаци одоше", Јањушевић бележи:

- На малој, усамљеној железничкој станици испијена, у црно убрађена жена ћути, наслоњена на ограду, загледа безбрижне дечаке раскопчаних копорана, претрчавају до чесме за воду. Довикују се. Смеју се. Каже: "Боже, како су весели!"

У Нишу дуже задржавање. Ниш пун избеглица са севера. Светле лица ђака каплара, помешана са грађанима, девојкама, ратницима, инвалидима. Свак понеког тражи.

- Да се јави каплар, ђак Бата Давидовић, траже га...

- Није он Бата, он је Миодраг.... Шта му тепаш - стигао је одговор голобрадог младића.

Неименовани каплар, Фото Ратни атлас/Риста марјановић

Глас је био строг, он озбиљан као да кад и Давидовић, није само пре два месеца навукао копоран.

Невешто се гурају старци и старице, загледају сваког каплара, не могу да познаду је ли овај подшишани који оштро поздравља, је ли то њихов унук Душко. Пружају му стегнуту шаку:

- Да ти се нађе... само добро свежи!

Сестре донеле вунене чарапе. Мајке вунене поткошуље, пешкире. Све спаковано у жуте картонске кутије везане канапом. У њима колачи.

- Има и пита са орасима... Ти то волиш. Добро је печена, па може дуго да стоји...

Очеви стегли замотуњке са новцем. У кесицама има и сребра, увијено у хартију. Рат је...

Браде им подрхтавају, не знају шта ће са рукама. Јуначе се, а дижу главе, све некуд у страну, па горе гледају.

- Ово ти је дуван, бајиновац. Знам да ниси пушио, подај некоме...

Каплари весело и некако слободно, тапшу очеве по раменима. Да се не брину. Све ће добро бити. Даће Бог. Све док они стигну, тамо на бојиште. Додају ђаци каплари један другом чутурицу са ракијом. Крсте се озбиљни, рукавом од шињела обришу грлић чутурице, па мало отпњуну. Баш као прави, стари војници.

- Друже, дај ми ту твоју шајкачу, да је преправим за шињел - чује се у чети.

- Ау, брате све сами каплар. Све сама деца - растају се са синовима очеви и мајке.

- Пиши сине, пиши чим стигнеш - довикнуо је неко. - Пиши нам брзо, опширно!

Кад је воз кренуо, кренуле су и сузе. Кад је локомотива писнула јауци се нису чули. Дуго ишчекивана писма никада нису стигла. Трећина каплара пала је у првим јуришима на Колубари.

Погинула сва четири сина

ОБАВЕШТАВАМ целокупну српску јавност да ми се кућа угасила. Пре два дана погинуо ми је и последњи, четврти син, студент права. Овај оглас из "Српских новина" (издање од новембра, 1918) потписао је Никола Уркић, учитељ из Голупца. Близанци Стојан и Јован, трећи разред текстилне школе, страдали су у борбама на Сувобору 1914. Најстарији Љубан, матурант гимназије - на Кајмакчалану, а Милош код Битоља.

Наредба Србије важи за сваког

ТРАГЕДИЈУ и подвиг ђачког Батаљона 1.300 каплара и њихових најближих, о чему се у вишедеценијском раздобљу мало говорило и писало, потврђује и порука Андре Николића, кад су га упитали да ли је паметно да оба сина шаље у рат.

- Кад наређује Србија, наредба важи за сваког - одговорио је.

Лого

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - БЕСМРТНИ ДЕЧАЦИ ИЗ РОВОВА: Путевима славе и страдања легендарног ђачког батаљона у великом рату 1.

10. 10. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације