ДАНАС РАЗУМЕМ ОНЕ КОЈИ СУ ЂИДУ ОКРЕНУЛИ ЛЕЂА: Интервју - Алекса Ђилас, социолог
ПРВИ пут сам читао "Идеал и професију" са осамнаест-деветнаест година. Толико ме књига очарала да нисам могао да је испустим из руку. Прави авантуристички роман! Чак на неки начин филм, јер су многе личности и сцене тако уверљиво описане да ми се чинило да их видим. Ту су јурњаве и туче с полицијом, скакање из воза у покрету, скривање и лажне легитимације. Па велике демонстрације, тајни састанци и договори, илегалне штампарије и публикације, штрајкови глађу у затвору. И велико другарство револуционара и жртвовање једних за друге.
Овако за "Новости" описује свој први доживљај аутобиографске прозе свог оца Милована Ђиласа његов син Алекса, који је написао поговор и приредио ову књигу, недавно по први пут објављену на српском језику, у издању "Вукотић медија".
- Био сам поносан на Ђидово јуначко држање под полицијском тортуром. Осећао сам се ободрен и оснажен док сам књигу читао - тон је ведар и поред много страдања, а Ђидо и његови другови, и поред невероватних тешкоћа и препрека, иду из победе у победу. Чак сам завидео Ђиду. Живот мој и мојих другова није био ни приближно тако занимљив, узбудљив. И данас слично осећам док је читам. Али, сада ме ипак много више него тада занима као историјско штиво.
о Шта вам се чини најпроблематичније из угла ревизионизма, а да би ова књига могла да осветли?
- Свака нова историјска књига треба да буде ревизионистичка у смислу да продубљује, допуњава, донекле мења наше историјско знање. Али, када је реч о револуционарним и левим покретима, личностима и догађајима из наше историје, многи наши историчари и политичари, па и новинари, изокрећу, поништавају и карикирају. То је у ствари историјски нихилизам - одбацивање вредности које би ваљало брижљиво чувати. Посебно је то погубно за Србе. Један смо од народа који је највише страдао од разних фашизама (немачког, италијанског, хрватског, мађарског, албанског) - и истовремено огромно допринео победи над њима. Главну улогу у тој борби играла је левица, и то она револуционарна, и највише од комуниста предвођени партизани.
о Је ли данас идеализовано време монархије, укључујући Шестојануарску диктатуру? Ђилас описује тортуру, глад...
- У време комунизма, очекивало се да верујемо у утопију, како нас у будућности чека комунистички рај на земљи. Сада су многи утопију пребацили у прошлост, виде у њој ако не баш рај, а оно време реда, мира и склада, општеприхваћених традиционалних вредности и, наравно, велике бриге за националне интересе. Ех, да је само било тако. Размишљајући о доиста суровим полицијским тортурама у Краљевини Југославији, мене збуњује како су оне уопште могле да опстану. Како није више реаговала штампа и јавно мњење, зашто нису протестовале политичке партије? Још се тортуре спроводе у центру Београда. Једна од великих трагедија међуратне Краљевине је упорно уништавање српске, тачније србијанске демократије. Србија је ушла у Балканске ратове и Први светски рат као демократска земља - са парламентом, политичким партијама, легалним социјалистичким покретом и радничким синдикатима, слободном штампом (слободнијом него, рецимо, у Аустрији). А онда се после рата све више влада уредбама без парламентарне дебате, забрањују политичке партије и хапсе њихови лидери, мења устав, ствара посебан суд за прогоне политичких противника. Монархија се стално меша у политику, да би пред рат направила споразум са хрватским националистима и сепаратистима, а за политичке противнике отворила логоре у које полиција може директно да шаље без суда. Неки данас траже оправдање за власт која је укидала демократију: стални национални сукоби, тешка међународна ситуација, готово све суседне земље непријатељске. Али, југословенској држави и самој монархији најмања непосредна опасност прети од левице, а ипак њу највише прогоне.
о Занимљиви су Ђиласови портрети сабораца и "фракционаша". Чини се да му је био најближи Коча Поповић?
- Ђидо се труди да своје комунистичке другове опише какви стварно јесу, не испушта ниједну њихову ману, али их истовремено и цени и види се да га за њих везују јаке емоције. Привлаче га и комични детаљи у њиховим личностима, а не устручава се ни од улажења у еротску страну њиховог живота. Коча је интелектуалац с којим се Ђидо зближава кроз интелектуалне разговоре, Лека је чврсти, непоколебљви револуционар са којим заједно изграђује партију, Лола Рибар је као млађи брат, у Кидрича у почетку сумња да би га грижа савести због те сумње касније још више окренула ка њему...
о Како су се људи понашали пошто је отац пао у немилост?
- Ми смо живели прилично усамљено. А од партијских другова нико се Ђиду није јављао ни на улици, а камоли да нас посећује. Ја сам о томе раније, као млађи, мислио са доста горчине. Ето какве кукавице, лоши пријатељи! Данас, међутим, имам разумевања за њихово понашање. Чак ако им је Ђидо био драг и његове критичке идеје блиске, можда нису мислили да могу да се у том тренутку остваре. Ишли су својим путем.
о Он нарочито хвали доследност и доброту Десанке Максимовић?
- Да, тако пише о њој и у "Власти и побуни", послератним мемоарима. Десанка је била сјајан, понекад велики песник, који је истовремено написао не мало сладуњавих, чак кичастих песама. У политику се није разумела. Главно јој је био патриотизам, који је био искрен али и пренаглашен. Кроз њега се и оријентисала, најчешће добро. Но, можда је погрешила када је после рата онолико подржавала нови комунистички режим. А сигурно је погрешила што је подржала Слободана Милошевића, била рецензент његове књиге "Време расплета". Као частан човек и веран пријатељ заслужује највеће поштовање. Ето, она је била један од ретких кога смо, док је Ђидо био у затвору, моја мајка и ја могли повремено да посетимо. Сећам се и да ми је поклонила своју књигу песама за децу, ваљда о некој ларви која постаје лептир. Ништа ми се није допала, волео сам "мушке" књиге о витезовима, хајдуцима, каубојима. Десанку ћу као песника открити много касније...
о Остаје горак укус да је већина људи које ваш отац помиње погинула за идеале и слободу. Колико смо тога данас свесни?
- Не, нисмо довољно свесни. И да додам, огроман број комуниста и скојеваца је погинуо у првој години рата, када је било најтеже, када су Немци, Италијани, били на врхунцу моћи. За мене, један метак испаљен на Хитлерову војску 1941. и 1942. вреди као 1.000 испаљених 1944. и 1945, када је она у повлачењу, све слабија. Код нас се говори о братоубилачком рату између партизана и четника, Срба против Срба. Али, да сад не покрећем ту тему... Само да кажем како многи комунисти нису били Срби и да се гинуло највише у борбама са Немцима, Италијанима, усташама, муслиманском милицијом.
о Ђилас не крије догматизам који је владао међу комунистима, ни своју улогу када је у питању нпр. судбина Петка Милетића...
- Што се тиче судбине Петка Милетића, Ђидова улога је та што је проследио копије полицијских саслушања из којих се види да се Петко није онако јуначки држао како је говорио. Копије су стигле до Москве али нису могле битно да допринесу Петковом хапшењу из простог разлога што су се и многи други комунисти слабо држали на полицији. Ђидо је сматрао Петка за фракционаша, а овај је то и био. Али, ни Ђиду ни Леки ни било коме из нове генерације комунистичких лидера, није падало на памет да би Петко због тога могао или требало да буде ухапшен, а поготово не стрељан. Мислили су да је довољно уклонити га из вођства. И било је довољно, али Москва је Москва, Стаљин је Стаљин. Сви идеолошки политички покрети лако западају у догматизам. Било да су верски, националистички или социјалистички. Чак и савремени либерализам пати од догматског приступа либералној економији. Југословенски комунисти и Милован Ђилас сигурно су били догмате. Али, то као да је одговарало историјском тренутку Југославије и Европе пред Други светски рат, потребе за јединством и у борби и у идејама. Захтев за јединством, за престанком свих фракцијских борби и бескрајних политичких дебата, долазио је не само из Москве и врха Партије, него и од самих чланова којих је било све више, младих, жељних акције.
о Занимљива су и мистична искуства која је имао. Како му се јавио Исус на Сутјесци?
- Ђидо није сматрао себе ни за религиозног ни за мистика. Али, када сам ја 1981, као емигрант у Лондону, одлучио да будем крштен у православној цркви, било му је драго. У затвору је превео "Изгубљени рај" Џона Милтона, религиозни спев из 17. века. А написао је и биографију Његоша. Дакле, нема једноставног одговора. У "Револуционарном рату", својим ратним мемоарима, овако пише о визији Христа: "Али мене као да је нешто пробудило, после првог тврдог сна... И наједном, одмах у мојој свести се појавио Христ - онај с фресака и икона, свиласте брадице и сажалног израза. Знао сам да је то лик синтетизован из прича и виђења мог детињства. [...] Почео сам, чак, у себи да му говорим: Ако си ти дошао у свет и патио ради добра и истине - ти мораш видети да је наша ствар праведна и племенита. Ми, у ствари, настављамо, пробамо да наставимо оно што си ти започео. И ти нас ниси заборавио, нити нас можеш напустити - ти живиш и трајеш у нама... - А док сам то и томе слично у себи зборио знао сам да тиме не престајем бити комуниста, и уверавао сам себе, све време, да у свему томе нервна напетост и исцрпљеност играју велику улогу." Не могу да се не нашалим: док би неко због оваквог сусрета са Божијим Сином одлучио да се потпуно посвети, преда вери и чак замонаши, Ђидо као да покушава Христа да придобије за партизанску борбу и револуцију.
КЊИГА ПОСВЕЋЕНА МИТРИ
о Како то да је књига посвећена Митри Митровић иако у време писања више нису били заједно?
- Године 1955. и 1956, када Ђидо пише "Идеал и професију", Митра једва да се виђа с њим. Подржала га је на пленуму на коме је смењен, јануара 1954, без обзира на то што је он већ био у браку са другом женом, мојом мајком Штефицом. И сама је због тога морала да напусти Централни комитет. Али, није желела да буде отворени опозиционар као Ђидо. Ђидо је памтио њихову романтичну и драматичну љубав, можда га је гризла савест што је Митру оставио. Било како било, Митри су посвећене многе странице, а њен портрет је један од најснажнијих у књизи.
о Због чега је важно читати ову аутобиографију? Може ли ишта да промени?
- Не може да промени али може да помогне да се припремимо за промене. У Европи и свету јача десница и екстремни национализам. У Америци, на Западу, обнавља се империјализам. Као да се поништава оно што је створено упорним реформама и револуционарним борбама. Отпори ће расти... Ако су револуције кроз историју изазивале контрареволуцију, можда садашња контрареволуција изазове револуцију?
НОВЕ СВЕТСКЕ СИЛЕ УКЉУЧИЛЕ СЕ У СУКОБ У УКРАЈИНИ: "Две на страни Путина, две жестоко против Руса"
СУМЊЕ у подршку САД Украјини у случају победе Доналда Трампа на председничким изборима мучиле су све оне којима је циљ да се Кијев обрани од руске агресије. Трамп је победио и тек треба видети у ком ће смеру кренути његова политика, али сва та дешавања засенила су други важан однос у том, ионако компликованом, односу.
22. 11. 2024. у 09:14
РУСИЈА ПОСТАЛА ГЛАВНИ "ИГРАЧ" У ЕВРОПИ: Ово се десило први пут од пролећа 2022. године
РУСИЈА је у септембру први пут од пролећа 2022. постала главни снабдевач гасом Европске уније, преноси РИА Новости, позивајући се на податке Евростата.
21. 11. 2024. у 11:32
СКАНДАЛ ТОКОМ ПОСЕТЕ Снимак Макронa: "Они су тотални кретени", рекао после повика да је "Француска одговорна за крвопролиће"
"ОНИ си потпуни кретени", рекао је француски председник Емануел Макрон о прелазном телу и додао да "никада нису смели да га смене".
22. 11. 2024. у 13:07 >> 13:17
Коментари (0)