ФЕЉТОН - СТРАХ БЕЧКОГ ДВОРА ОД ОБНОВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Чувени расколи међу Србима нису мимоишли ни ову епизоду њихове историје

У БЕЧУ је аустријски држављанин, а Србин, Ђорђе Бранковић предао аустријском цару представку која је заправо била својеврсни пројект о ослобођењу балканских хришћана од Турака, којег би заједно извршиле аустријска војска и народни устаници.

Аустријског цара Леоплода I je само занимао устанак Срба против Турака , Фото "Википедија"

Након ослобођења  би се према Бранковићевом плану образовала Илирска краљевина којом би он владао као вазал Хабсбурговаца. Да цар у најмању руку због својих ратних планова није тада имао ништа против таквог плана јер се он сасвим уклапао у његове ратне планове у којима је он видео српску аристократију као главног покретача српских маса на рат против Турака, показује и то што  је Ђорђа Бранковића и његове планове пригрлио, а њега у том моменту прихватио као потомка српских деспота и наградио тако што му је доделио  титулу грофа.

Међутим, већ од краја те 1688. године цар је почео сумњати у Бранковића. Клицу сумње је посејала породица Бранковића из Босне која је, као уосталом и Никола Матија Ивановић, обавестила цара да није Ђорђе Бранковић потомак средњевековне племићке лозе Бранковића, већ да то право припада њима. Сигурно је да је цар тада имао на уму бар две ствари. Прво да Ђорђе Бранковић по свему, а нарочито по његовом понашању судећи тежи стварању праве државе у држави, а не тек покрајине у Аустријском царству, и друго, да би се можда за аустријске циљеве могли придобити бројни хришћани у Босни и Херцеговини преко босанских потомака српских деспота уколико их бар престане иритирати саморекламирање Ђорђа Бранковића као свеопштег српског владара. Те сумње је подгрејао католички клер, у чему је нарочито предњачио бискуп Антоније Стефани, који се потрудио да преко кардинала Колонића лично доспе до цара Леополда Првог и да му укаже на опасност од верског и територијалног цепања државе уколико не уклони „шизматика“ Ђорђа Бранковића, подсећајући цара да се то већ десило пре тога са Јованом Запољом, угарским краљем. Треба имати у виду да католичка црква у Аустрији није добро гледала не само на Бранковићев, већ ни на раније, као и на све будуће покушаје Срба да имају било какве привилегије, а поготову   аутономију у домену црквене и световне власти.

ТОМЕ  је допринело и то што у свом првом покушају да подигне масовни устанак Срба против Турака у мају 1689. Ђорђе Бранковић није имао неког нарочитог успеха и тиме умањио интерес двора за себе. Сви даљи његови покушаји да подигне устанак у српским крајевима само су све више изазивали подозрење Беча, пре свега због Бранковићевог коришћења владарске титуле српског деспота којом се он служио не само у усменој пропаганди ради што успешнијег мобилисања српског народа у своју војску, већ и у прогласима у којима се обраћа народу, што се са становишта власти већ није могло опростити. Што је мање успеха у тој мобилизацији имао, то је више користио титулу наследног српског владара као свој главни аргумент за стављање на чело народа. Тиме је у очима власти у Бечу починио две неопростиве грешке. Прво, није постигао обећани резултат, а резултат је у политици најважнија ствар, и друго, за разлику од Павла Бакића исказао је амбиције да одиста буде владар, макар и вазални, заборављајући на свето правило политике да увек влада само један.  На крају се, Ђорђе Бранковић разочаран својим неуспехом повукао у манастир Тисман, али то није смирило зебњу двора да би он једнога дана могао покренути српске масе против Беча. Коначно, ухапшен је од стране генералисимуса и принца Лудвига Баденског по личном налогу цара Леополда Првог у Кладову 29. октобра 1689. где је намамљен након чега је спроведен  у Беч где је интерниран.

Од тога дана до смрти 19. децембра 1711. није више био ни један дан на слободи. Опскурна помињања да је Бранковић своје 22-годишње заточеништво провео у гостионицама и кућама аристократа наводе на закључак да то и није било заточеништво, већ некакво ограничено право кретања, и да је уз то све то његово гошћење ишло на рачун аустријске државе.

Насупрот томе, Бранковићу је строго било забрањено напуштање  просторије која му је намењена и уз то све трошкове је он морао сносити сам, те је пред крај живота престао молити цара да га ослободи већ да му се обезбеди зајам за високе трошкове његовог заточеништва. Једини разлог због кога Ђорђе Бранковић није био у правом затвору је био тај што је цар исправно проценио да би бацањем Ђорђа Бранковића као предводника Срба драстично умањио њихово поверење и вољу да се боре на страни Аустрије, и то у моменту када се водио дотад највећи рат против Турске.  Из истог разлога Бранковићу су биле дозвољене посете  српских угледника, почев од патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, подвојводе Јована Монастерлије, Исаије Ђаковића до других који су редом од њега тражили помоћ иако је био у кућном затвору.

ЧУВЕНИ  расколи међу Србима нису мимоишли ни ову епизоду њихове историје. Ношен владарским амбицијама гроф Ђорђе Бранковић се све више удаљавао не само од аустријског цара, већ и од од свог моћног версконационалног ослонца, патријарха Арсенија Трећег. Коначан раскол међу њима се десио када је српски сабор у Будиму 2. априла 1691. изабрао Ђорђа Бранковића за српског војводу, не само са намером да тиме помогне Бранковићу да буде ослобођен из сужањства, већ и да реализује своје државотворне, свима познате планове. Капетани и старешине српске који су изабрали Бранковића за свог политичког вођу су сматрали да је могуће створити „ослобођену, полувазалну Србију под окриљем краљевине Угарске, односно Хабсбуршке монархије“ . Тиме је Ђорђе Бранковић вољом свог народа легитимно потврђен као деспот, био  из лозе Вука Бранковића или не.

На основу те одлуке Сабора Бранковић је по други пут поднео молбу да буде пуштен на слободу. Али му ни та молба, као ни све потоње није услишена. Бечу је он сада изгледао још опаснији него пре што је затворен јер се хабсбуршка држава нагло напунила Србима који су дошли у оквиру велике сеобе. Спој Бранковића са његовим државотворним амбицијама и толике масе наоружаних Срба није Бечу обећавао ништа добро.

Зато је за његовог заменика изабран царском дипломом и указом 11. априла 1691. царев официр и вицегенерал Јован Монастерлија из Коморана, и тиме одмах унапређен у подвојводу. Његово промовисање у световног вођу Срба обавио је командант Будима уз присуство српског патријарха и целокупног српског црквеног врха. Врх српске цркве је Бечу тада тиме изравно ставио до знања шта мисли о томе да дотадашња врховна власт српске православне цркве над Србима у Аустрији  пређе у световне руке које не контролише цар.

Увидевши могућу велику корист по себе уколико у моменту неслоге међу српским главешинама примени принцип „завади па владај“, бечки двор не само да није потврдио одлуку сабора да гроф Ђорђе Бранковић буде владар српског народа у Аустрији, већ је убрзо патентом о привилегијама донетим  20. августа 1691.  пренео старешинство над српским народом на патријарха Арсенија Трећег, добро процењујући да је то мање опасна позиција по апсолутни владарски примат аустријског цара и суверенитет Аустрије. Тиме је уједно Бранковићевом заменику Јовану Монастерлији одузета команда над српским војним трупама које су само у бици код Сланкамена износиле преко 10.000 војника, и више никада Србин у Аустрији неће бити командант српској војсци. Недуго након тога Монастерлија је отрован у Бечу. Српски црквени врх се морао задовољити мањим привилегијама од очекиваних и никада неће добити обећано право на место у угарском сабору као што га је имало католичко свештенство .
Тиме је за Беч та ствар била завршена.

УТИЦАЈ ИЗ ЗАТВОРА

ИАКО у заточеништву, у коме је био двадест и две године, са строгом забраном напуштања пристора који му је био намењен, Ђорђе Бранковић ће обилато помоћи Србима у састављању њихових захтева аустријским властима поводом сеоба које су убрзо уследиле , већ следеће, 1690. године. Под његовим утицајем су Срби  1694. затражили не само верску аутономију већ и територију , што нису добили, а што је њему лично само додатно умањило шансе да доспе на слободу.

 СУТРА: СМРТ МИРИ ПАТРИЈАРХА И НЕСУЂЕНОГ ДЕСПОТА 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КРИК "СТОЈАНКЕ" ЕПСКИ РЕКВИЈУМ СРПСКОЈ МАЈЦИ: Кад Скендер говори Стојанку то је нека библијска ломљава, земљотрес, који нагони сузе

11. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације