НА "БОСАНСКОМ ЈЕЗИКУ" СТОЈЕ - ВУКОВИ БРКОВИ Анализа "Новости": Шта се крије иза покушаја измене програма на универзитету у Новом Пазару

ЗАХТЕВ Бошњачког националног већа (БНВ) да се на Државни универзитет у Новом Пазару на студијски програм Српска књижевност и језик уведе босански језик и бошњачка књижевност узбуркао је страсти у овој академској заједници, али и међу лингвистима.

Вук Карџић око 1850. године , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Функционери БНВ годинама траже увођење непостојећег језика на државни универзитет, а прилику да ту замисао остваре однедавно виде у обнављању акредитације за студијски програм Српска књижевност и језик које у току. За професоре на овом програму то је неприхватљиво, а шеф катедре професор др Драгана Новаков, чији смо став пренели у јучерашњем броју нашег листа, рекла нам је да је ово стручно, а не политичко питање и да би увођењем босанског језика био оштећен идентитет српске књижевности и српског језика, а био би то удар и на српски државни и национални суверенитет.

И док високи функционери БНВ у овај проблем уплићу политику, лингвисти се држе струке и кажу да босански језик не постоји и да је на лингвистичком плану босански само преименовани српски језик, односно, само друго, политичко име српскога као лингвистички утемељеног језика.

Професор др Милош Ковачевић каже да бошњачки илити босански постоји таман онолико колико, на пример, новопазарски, шумадијски, војвођански, крајишки, херцеговачки, црногорски и сл.

- Дакле, као било који у колоквијалном општењу регионално именовани српски језик. Нема никаквог ни научног ни политичког упоришта за постојање бошњачког/босанског језика - истакао је проф. Ковачевић. - Прича о босанском или бошњачком језику настала је на правно неутемељеној премиси да сваки народ може свој језик да именује како год жели. Такво право, поновимо то још једном, никада и нигде у документима најрелевантнијих светских организација које се баве људским правима није прописано. То је измишљено право, баш као што је измишљен и некакав бошњачки језик, који, да апсурд буде већи, муслимани што се сад национално изјашњавају као Бошњаци неће чак ни бошњачким да зову него га именују босанским. Тако испада да се босанским говори у Новом Пазару, што ће силогистички рећи да је Нови Пазар у Босни.

Дакле, знамо да Нови Пазар није у Босни, али на Државном универзитету у Новом Пазару, управо на катедри за српску књижевност и језик предаје професор из Босне доц. др Есад Шемсовић који је предвач на два државна универзитета - у Сарајеву и Новом Пазару. Шемсовић, који је и високи функционер БНВ, позвао је на узбуну због немогућности да на катедри за српску књижевност и језик заснују студије босанскога језика и бошњачке књижевности.

Као кривца за ово навео је "дубоку државу" и "ултрадесничаре" јер "хоће да асимилују Бошњаке", па оптужио и неке своје сународнике да у томе учествују.

Лингвиста професор др Драгољуб Петровић, реагујући на Шемсовићеве наводе, каже:

- Као наставник књижевности, Шемсовић још није чуо да се нигде у свету не може догодити да једна суверена држава, у овом случају БиХ, набаци другој у овом случају Србији, обавезу да на страном језику школује своје суграђане који се одричу свога језика и прихватају туђи. Нити је чуо да се такви односи уређују посебним законима и међудржавним уговорима на принципима реципроцитета. Све то може. А једино што неће моћи своди се на тврдоглаву чињеницу да се ни с "босанскога" ни са "бошњачкога" језика не могу уклонити - Вукови бркови.

Професор Петровић подсећа да је Одбор за стандардизацију српског језика, давно објаснио да се језик именује према народу-носиоцу, а не према држави-носиљи, али се његови "бошњачки" носачи таквим терминолошким зачкољицама, по свему судећи, много не оптерећују.

- Они знају да су се из БиХ Федерације Срби већ скрајнули, рачунају да ће то брзо опослити и с Републиком Српском и имаће једно име и за државу и за њене житеље - каже проф. Петровић. - Док све те своје замисли не остваре, они траже босански језик и позивају на тражење "рјешења за остваривање овог Законом загарантованог права Бошњака који живе у Републици Србији". Ја мислим да такав Закон не постоји: муслиманима у Србији загарантована су сва права као и свим другим њеним грађанима. Али, ако нека национална заједница, каква је у нашем случају "бошњачка", хоће нешто и преко тога, то се онда мора решавати по посебним процедурама предвиђеним међународним уговорима и билатералним споразумима заснованим на реципроцитету.

Све дотле, наиме, каже проф. Петровић, док су муслимани грађани Србије, претпоставља се да ће они бити носиоци српскога језика, али ако им је то мало па хоће да су Бошњаци, тада им остаје једино да се распитају како је то предвиђено оним Законом који су усвојиле и БиХ и Србија и ратификовали њихови парламенти:

- И тада ће "Бошњацима" бити лако: они могу тражити да им се у Србији призна онолико права колико су сами Србима признали у Босни.

Председник Одбора за стандардизацију српског језика професор др Срето Танасић упозорава да је босански језик посебно име једног језика који се традиционално звао српски језик.

- Сви називи за српски језик које чујемо последњих двадесетак година дати су из политичких разлога, зато се и користи израз "политички језик". - Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе.

О "босанском језику", оцењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику и истиче да је сам назив босански језик некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове "бошњачки језик".

Наводећи да мењање вере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима - српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим делом 20. века називан "српскохрватски језик".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације