ВАЖНА УЛОГА ПО ПИТАЊУ СТЕПИНЦА: Епископ бачки г. Иринеј на промоцији књиге проф. др Танасковића

ЕПИСКОП бачки Иринеј (Буловић) је у беседи на промоцији књиге "Религија у друштву, култури и политици" проф др Дарка Танасковића открио његову изузетно значајну улогу у контактима Српске православне цркве са Ватиканом и исламским светом.

Foto Nikola Skenderija

У сусретима са чак тројицом папа: Јованом Павлом Другим - Војтилом, Бенедиктом Шеснаестим и Франциском, велики филолог и искусни дипломата, некадашњи амбасадор СРЈ и Србије при Светој столици, није имао улогу сарадника-специјалисте, већ редовног члана Светог архијерејског синода СПЦ.

- У дијалогу са римским првосвештеницима, тројицом последњих и веома значајних у савременој историји римокатолицизма, као и касније у оквиру дијалога и комисије по питању Алојзија Степинца, изузетан значај имао је углед професора Танасковића у ватиканским круговима који је стекао због свога такта, умешности и искрености. То морам да нагласим, јер без обзира на све искреност се свуда поштује, а дипломатија може а не мора да се поштује. Својом личношћу др Танасковић нам је много помогао и допринео, без његовог учешћа не бисмо имали благослов и успех који смо имали - рекао је владика Иринеј.

Foto Nikola Skenderija Др Дарко Танасковић и Епископ бачки г. Иринеј

Његова сећања на сусрете са тројицом првосвештеника који су били духовни владари римокатоличанства од пада Берлинског зида до данас, открила су да је реч о веома различитим личностима.

- Разговор са папом Војтилом је био занимљив, можда конструктиван, иако знамо за његов став према Русима и православљу уопште, а није се нажалост прославио ни по ставу о НАТО агресији на нас Србе. Ипак, показао је да многе ствари осећа и разуме, чак је дао коментаре који нису познати јавности. Др Танасковић у књизи наводи коментар папе Војтиле био је да они у Ватикану добро знају ко је био Тито, јер је више пута био код њих, иако је званично у посети био само једном, малтене у пролазу - рекао је владика Иринеј.

Папа Бенедикт Шеснаести, Рацингер је, пак, према православљу имао много другачији став од претходника.

- Он је превасходно био одличан теолог. Један од наше браће са скупа био је његов студент у Регенсбургу и испричао да је Рацингер знао да се током предавања обрати присутним православним слушаоцима и каже: " У овој тачки ви сте много више у праву него ми", што говори много о духу тог човека. Искрено, ја не бих лако изговорио да су римокатолици у нечему више у преву него ми православни, а он је то изговорио што је за поштовање. Говорећи на тему првенства у цркви, која је нажалост данас питање које је разбило, надамо се не заувек, јединство православне цркве, мој покојни сабрат Амфилохије и ја смо заступали тезу да првенство цркве постоји, али не ван саборности. Он се, за дивно чудо, потпуно сагласио са нашим начином гледања. Читајући његове књиге и сусретима са њим, имали смо прилике сви, укључујући професора Танасковића, да се уверимо колико је он био човек цркве, теолог и да не може бити сведен само на конзервативца, као што га у његовој цркви данас многи своде - рекао је владика Иринеј.

Он је напоменуо да ни данашњи папа Франциско не може бити сведен само на прогресивца или модернисту, или реформатора, иако је то честа теза у његовој цркви.

- Он је у конзервативним срединама римокатоличке цркве мало популаран, да не кажем неку тежу реч , али је за нас велики добротвор, ма како неком то звучало. То није никакав екуменизам, ни прави ни лажни, он је заиста показао у случају Степинац да има пре свега црквену свест и одговорност и да се не либи да подржи став православних у односу на ставове неких католика, а што је много више пресудно, став Срба наспрам става Хрвата. Комисија о Степинцу није била уопштено православно-католичка него српско-хрватска, његовом одлуком. Са тога аспекта присуство и учешће професора Тансковића је било драгоцено свим сусретима и јавно му захваљујем за све што је тако допринео својим тактом, мудрошћу, знањима и укупним приступом. Исто могу да поновим, можда још експлицитније, за питање дијалога православља, па и хришћанства уопште, са исламом, са муслиманским светом. И ту је он дао неопходну златну меру, средњи царски пут, између двеју крајности . нагласио је владика Иринеј.

Први екстрем је, по његовим речима, минимализација било кавих суштинских доктринарних разлика између ислама и православља, а други максимализација и пренаглашавање разлика, тако да се да се не примећује никава додирна тачка, а камоли сродност муслиманског и православног погледа на свет.

- Можда звучи чудно, али у моралним, односно етичким темама и вредностима у нашем размишљању и делању, данас смо много ближи муслиманима, односно они нама, него постхришћанском и већ увелико већ антихришћанском, а не само секуларизованом, Западу. Важно наглашавање потребе за дијалогом и сарадњом са оним муслиманима који имају сличан поглед и доживљај, које поштују оне одељке или аманете из своје свете књиге који говоре о "људима Књиге", о поштовању према хришћанима. Са друге стране без икаквог романтичарског замагљивања и заташкавања, неопходна је свест о томе да тај дијалог и срадња имају границе. Морамо да са расуђивањем и узајамним уважавањем, не само са толеранцијом, да се поставимо данас, у времену када један од "лидера" колективног Запада изјављује јавно и отворено да они "не знају ко им је већи проблем, да ли православље или ислам".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације