КАКО ТИТО ЕКОНОМИСТИ ИЗ КРАЉЕВА ДВЕ ГОДИНЕ НИЈЕ МОГАО ДА НАЂЕ ПОСАО: Шта су све грађани бивше Југославије писали свом маршалу

ПИСМО Драгомира Катића, економисте без посла из Краљева, једно је од 24.961 писама, колико их је 1967. године запримио Генерални секретаријат Председника Републике и једно од око 411.000, колико их је Титу послато откако је 1953. постао председник Југославије, па све до краја 1967.

Тито чита новине

У анализи коју је тај Секретаријат припремио за маршала, 23. фебруара 1968, стоји да је у том раздобљу лично примљено 182.929 људи, који су разговарали са службеницима Титовог кабинета, а изнимно и са самим Титом.

Ко је био Драгомир Катић, шта су грађани бивше Југославије писали свом маршалу и шта је он одговарао, као и због чега су ова писма била важна Јосипу Брозу, само су нека од питања којима се бави књига "Увод у Југославију" Дејана Јовића, чија ће промоција бити одржана сутра, у 19 сати, у новосадској књижари "Bulevar Books".

Драгомир Катић је, како наводи Јовић након проучавања његове коресподенције са председником СКЈ (јер он сe Титу обраћао као комуниста председнику своје партије), био инвалид пошто му је 1951. залутали метак тешко оштетио ногу. Отац му је био логораш током Другог светског рата, а брат и сестра су страдали од бомбе, односно мине. Сам се школовао и завршио Вишу комерцијалну школу. Имао је посао у локалном предузећу, али га је изгубио због критика лоше пословне политике, крађе, корупције... Конкурисао је на 120 конкурса, обраћао се локалним партијским и општинским функционерима, али нови посао није могао да нађе. Уместо њега, примани су људи са далеко лошијим квалификацијама.

У свом писму Титу из фебруара 1967. Драгомир је веома оштар:

" Зашто ја сада у 30 година, седим код куће као нека немоћна баба? Зашто не могу ама баш ништа да учиним? Ко је томе крив, да раде они који су појели неколико фабрика овом друштву, које би било сасвим довољно да се реши питање нас незапослених. Ти друже Тито! Ти и Централни комитет Савеза комуниста Југославије. Ви сте за то криви! Криви сте и за то што се у нас не зна ко је комуниста, а ко се само тако зове, а ради као да је партијску школу завршио на јеловој гори."

Академска књига

Ово писмо, како констатује Јовић, има све елементе које су садржала и друга: критику, очај и бес према "бирократији" на нижим степенима власти, и наду да једино Тито може да промени ствари. Писмо је пратила кратка белешка безбедносне службе о пошиљаоцу. Црним мастилом Тито је написао инструкцију свом шефу кабинета на врху прве стране: "Позвати овога друга код мене сутра, 25. фебруара, у подне или послије подне на разговор. Послати кола по њега. Т."

И заиста, Катић је стигао у службену резиденцију у Београду, а транскрипт разговора сачуван је у Титовом архиву. Пошто је изнео жалбе на локалну бирократију, Тито га је питао:

- Зар мислите да ми можемо да будемо криви за све што се ради доље? Онда би требало промијенити читав систем, увести диктатуру и полицијски режим. Видите да се доље демократија не схвата онако како би требало. Таквих случајева има доста. Нисте Ви једини у таквој ситуацији. С времена на вријеме, ја понеког позовем одоздо, да бих видио у чему је суштина. И Вас сам због тога звао. Хтио бих да знам шта људи доље мисле, да ли сматрају да су за грешке криви појединци или нешто не ваља у систему.

Тито је уједно обећао да ће учинити све да Катић добије посао сходно својим квалификацијама и заиста је интервенисао код Добривоја Радосављевића, у то време председника Централног комитета СК Србије. Међутим, несрећни човек се ипак није запослио. Уствари, успео је да добије посао тек после серије нових писама, која су била све оштрија, и то тек 737 дана након пријема у Београду. Званично је 3. марта 1969. запослен као нижи административни службеник (приправник) у Скупштини општине Краљево. Пре тога је одбијен на још шездесетак конкурса и неколико пута је писао Титу, обавештавајући га како је после његове интервенције постао "persona non grata" у Краљеву. У ствари, службу је добио тек када се помоћник генералног секретара Кабинета председника Републике Марко Врхунец обратио за помоћ Латинки Перовић, секретару ЦК СК Србије, 21. фебруара 1969.

Шта нам говори ова преписка Јосипа Броза са Драгомиром Катићем? Како Дејан Јовић тврди, она, у ствари, показује однос снага у тадашњој држави. До 1964. године писма која су стизала директно су достављана председнику Републике и он би многа прочитао, што се види из белешки на маргинама. Најчешће је давао упутства Секретаријату, а некада их је само означавао карактеристичним "ВТ" (видео Тито).

Но, од 1964. године Секретаријат је наменски реконструисан и уведена је нова пракса да се Титу достављају детаљне недељне информације о писмима. Он би читао сажетке, а некада и тражио да види цело писмо, али више није читао све. Писма су од тада читали службеници Секретаријата, који су вршили селекцију по свом нахођењу. Председник Југославије је тада већ имао 72 године, ушао је у трећи председнички мандат, његове су активности, посебно у иностранству, биле веће него пре, нарочито око покрета несврстаних. Време директног приступа другу Титу и његове комуникације с грађанима је полако, али сигурно проолазило.

- У послератном периоду, Тито је користио писма не само да се лично информише и успостави неку врсту "контролног механизма" у односу на службене информације о стању у земљи, него и да држи "бирократију" под сталним надзором - каже Јовић. - Посебно се плашио да структура не буде злоупотребљена као што је учињено у СССР под Стаљином, да не постане оно што је Милован Ђилас назвао "новом класом". У директној комуникацији с грађанима, читајући њихова писма и одговарајући на њих, Тито је могао да провери истинитост информација које му сервира структура. Ушао је у борбу против система, а систем је, такође, покушао да ограничи његову моћ како би спасао себе. Стварањем везе с многим "обичним људима", Тито је стварао мрежу оних који су осећали да им једино он може помоћи, да их једино он разуме. Одговарало му је да га народ види као изузетак, као неког ко не припада систему, него га контролише одозго - у име народа. Тиме је задобио неку врсту квазиимперијалне позиције, као цар или султан, популаран у народу, борац против неправде коју производи систем. Реформа кабинета, а посебно одлука да се Титу ограничи приступ писмима, била је један од начина да се смањи његова моћ.

Сваког радног дана маршал је примао стотинак писама, односно око 30.000 годишње, а његов кабинет разговарао је са око 13.000 грађана сваке године. Велики део тео преписке, нарочито непосредно после рата, налази се данас у Архиву Југославије.

Јовица Дробњак

Нека од првих писама заправо су кратке белешке, речи добродошлице или приговор написан на папиру исцепаном из бележнице. Тито их је коментисао на врху папира, дајући упутства шта одговорити пошиљаоцу. Понекад би писма пратила и "карактеристика", коју је писала ОЗНА о понашању пошиљаоца за време рата или пре њега. Већина Југословена, како показују те полицијске белешке, нису били ни партизани, ни усташе, ни четници, већ пасивни посматрачи рата. Но, имали су некога у породици или међу пријатељима на једној или другој страни.

У почетку, писма су се бавила ратним и поратним питањима, док касније указују на друштвену неправду и неједнакост. Одмах по ослобођењу Тито је примио велики број молби породица немачких и других војника, који су тражили помоћ да дођу до информације о судбини својих синова, очева, мужева. На таква писма није одговарао, али их је слао ОЗНИ или Југословенској армији. Велики је и број писама у којима се тражи обавештење о месту где је неки од окупацијских војника покопан и моли се дозвола за пренос посмртних остатака у домовину.

Између 1948. и 1952. Тито је примио стотине писама од немачких заробљеника ослобођених после рата, који су се напокон вратили кућама. Уствари, многи су морали да напишу писмо захвалности пре него што би уопште били ослобођени.

Такође је било молби да се укине смртна казна, нарочито у случајевима када је убиство почињено у крвној освети, која је и даље била распрострањена. Ова околност третирана је као олакшавајућа, па је у многим таквим ситуацијама Тито наређивао да се замени казном доживотног или дуготрајног затвора. Али, било је и случајева када је Тито игнорисао молбу и није интервенисао, међутим, у његовој архиви нема ниједног примера да је изричито потврдио смртну казну.

Значајан број садржавао је и молбе за дозволу путовања у иностранство или издавања пасоша и излазне визе. Тито је у већини случајева одобравао те молбе, осим кад су у питању мушкарци млађи од 30 година - војни обвезници, или инжењери и други стручњаци, потребни Југославији због обнове земље и изградње индустрије. Било је и писама у којима утицајни Југословени траже Титову сагласност да позову неког странца у земљу, рецимо културног радника или научника.

Једна таква ситуација односила се на патријарха Бугарске православне цркве. Они који су га позвали хтели су да провере да ли је прихватљиво да он дође или треба отказати позив с обзиром на новонастали сукоб са СССР 1948. Броз је на маргинама тог писма написао како је управо у новонасталим околностима добро да патријарх дође, јер је то у интересу Југославије.

У Архиву је сачувано и на стотине писама с Титовим инструкцијама типа: "пошаљите му пеницилин", "пошаљите му 5.000 динара и писмо" или "пошаљите му осам и по килограма шећера и једно кило каве - и писмо!" Било је и молби за кумство, од којих је неке председник заиста и прихватао, али ни издалека све.

Поједини радници су му писали да су пре рока завршили планирани посао и допринели испуњењу Петогодишњег плана на ударнички начин. Безбедносне службе су проверавале такве изјаве, па ако би се показало да су тачне, Тито би затражио да се прича објави у новинама, а ударнику пошаље поклон - сат, понекад и новац. Ретко би предложио одликовање. Међутим, када се повећао број ударника, наредио је да се престане с објавама да су се прво обраћали њему, не би ли се број писама смањио.

Доживотни председник је добијао и писма старих пријатеља, најчешће предратних другова који су са њим радили или служили затворску казну у Лепоглави и Марибору. Међу њима је било и оних који су тврдили да га познају, чак би приложили фотографију, али је Тито у многим случајевима рекао да је немогуће да су се срели, пошто никада није био на месту које помињу. То се односило и на један број оних који су тврдили да га знају из Шпанског грађанског рата. Одговарао је да тамо није био.

Коначно, 22. маја 1975. године, укинуто је радно место особе у Генералном секретаријату председника Републике задужене за писма грађана. Од 14. октобра 1975. сва писма адресирана на Тита аутоматски су прослеђивана Председништву СФРЈ, а одатле најчешће Станету Доланцу, новом секретару СКЈ. Он је редовно дописивао примедбе "нема потребе да се друга Тита узнемирава са овим". Тиме је Тито остављен без стварног контакта с грађанима, зависан од структура система, који се припремао за посттитовско раздобље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације