ФЕЉТОН - ЈОСИП БРОЗ У ДОСЛУХУ СА АМЕРЧКИМ ИСТОРИЧАРЕМ: Пре Великог рата у Америци Срби и Хрвати живели су час у миру, час опет у завади

НА ЈЕДНОЈ међународној научној конференцији у Колумбусу, у пролећа 1997. уочи православног Ускрса, Александар је присуствовао заједно са Светозаром Петровићем, професором светске књижевности.

Фото: Филип Федија

 С њим је проводио  највише времена. Али Петровић је избегава доручке у малом хотелу где су смештени, па Александар се за столом упознаје с омањим човеком из Румуније, такође учесником скупа. Румун, Михаило како се представио, добро говори руски и занимљив је саговорник о приликама у савременом свету. Примећује Александар да Михаила пред вратима ресторана сачекују увек млађи људи и да с њима одлази на предавања.

Професорови студенти, закључује Александар, вероватно су добили собе у студентском дому. Тек на растанку Михаило позива Александра да га посети у Румунији. И даје му посетницу коју Александар ставља без гледања у џеп сакоа. Тек касније дознаје с ким је имао задовољство да проводи јутарње часове - с румунским министром одбране и рођеним братом председника Чаушеског. Александар је у Румунију водио не једном сина Андреја на скијање али се није одазвао позиву веома једноставног и ненаметљивог познаника, који је, иначе, избегао злосрећну судбину свог по карактеру сасвим другачијег брата.

Из Колумбуса Александра је пут  водио у Калифорнију, у Стенфорд, на  позив професора Вејн Вучинић. И пре поласка на некада дивљи а сада по много чему благословени далеки Запад, у шта се и сам уверио пре неких пет година, успео је да сазна понешто о карактеристичном, а и изузетном животопису Вејна Вучинића. У Стенфорду му приликом првог сусрета и његов домаћин казује на српском језику понешто о Србима с почетка 20. века, досељеника или рођених већ у Америци, као и он, уочи Првог светског рата. Вејнови родитељи су стигли из Херцеговине у Бјут, у Монтани, познат по великом руднику бакра, у потрази не за златом него за сношљивијим и слободнијим животом.

У Бјуту су тада живели јужни Словени из разних крајева будуће Југославије, Срби, Хрвати, Црногорци, час у миру и јединству, а час опет у завади, Нису могли, да се сложе, на пример, Бокељи с његовим Херцеговцима. И у том рударским месту, где су радили тежак и опасан посао, они су оснивали своја потпорна друштва, јер су морали да се осигурају у случају смрти и повреда, а чак су покретали и своје листове и, наравно, подизали цркве. Изгубио је Вејн рано родитеље па су га вратили у родни крај, сиромашан као и пре Великог рата, да би га затим прихватио и у Калифорнији ишколовао кум. А онда се посветио изучавању историје свог српског народа и Србије, коју није познавао. Чак је и докторирао с тезом о Србији између Истока и Запада. Може понешто о његовом раду да му исприча и Иво Банац из Дубровника, његов асистент који ће му се наћи при руци за време боравка у Стенфорду.

Фото: Филип Федија

Иво је љубазан и увек насмејан човек, а о свом ментору говори само у суперлативима. У разговорима с Ивом не могу да се избегну ни односи између Срба и Хрвата у социјалистичкој Југославији. За време вечере у Банчевом стану његова супруга, такође Дубровчанка, објашњава Александру, с благим хумором, мало наглашеније хрватство свог супруга. Последица је то његовог српског порекла. Изгледа тако то бива код многих преобраћеника, чак када се за нову нацију или веру нису определили они него њихови родитељи или преци - тумачи она Александру зашто су Ивова национална осећања јача од њених. После веома успешне академске каријере у Америци и Европи Банац се вратио у већ независну републику Хрватску, укључио у по литички живот. 

Александровом предавању о Троцком и полемикама у вези с књижевном и научном школом тзв. руског формализма због спречености не присуствује Вејн. Али за Александра и мање друштво слушалаца приређује после предавања вечеру у свом дому. Вејна његови ученици и следбеници зову uncle Waine. Александар му у једном тренутку наздравља речима - На многаја љета, господине Војо!

-  Како сте погодили моје српско име?

-  Због звучне сличности. У ваша времена Срби су морали да се и променом имена и презимена прилагођавају новој средини. Тако је познати Србин Стон извео своје ново презиме од српског Стојановић.

-  Знам на кога мислите. Мењали или не мењали имена ипак се осећамо и Србима и, шире, Словенима. Из мог родног Бјута много је добровољаца отишло да се у Првом светском рату боре за Србију и Црну Гору. Већина их је изгинула. Али смо захвалност и оданост нашој новој домовини Америци показали и у Другом светском рату. И ја сам, наравно, служио све време, па и по завршетку рата, али због знања језика и познавања прилика на Балкану не баш на фронту. И у својој академској каријери трудим се учиним овде што више могу за народ из кога сам потекао.

-  Не морате то ни да кажете јер говоре о томе ваша дела. Знају о томе и Американци, да не говорим већ о колегама из свих области славистичких студија.

Слаже се с Александром и професор Јозо Томашевић који је из Сан Франциска стигао у Стенфорд да би присуствовао Александровом предавању. Економиста по струци, с докторатом стеченим у Швајцарској, Томашевић је пре доласка у Америку уочи Другог светског рата радио више година као банкарски експерт у Београду, а затим се као професор Државног универзитета Сан Франциска посветио историји Балкана, посебно догађајима у окупираној Југославији. На тераси прича Александру о намери да, ако га здравље послужи, напише трилогију о главним учесницима у отпору окупатору или сарадњи с окупатором. Прву књигу је недавно објавио, о четницима, другу највише посвећује Независној држави Хрватској, а трећу партизанима. У књизи о четницима пише и о партизанским преговорима с Немцима и нацистичким савезницима усташама.

И то је разлог што књига не може да се објави у Југославији. И онда, на Александрово велико изненађење, у причи овог, наизглед у националним и политичким судовима уздржаног и трпељивог научника, рођеног у Далмацији, још у време Аустро-Угарске (1908), искрсава Титово име. Нема ни Тито ништа против да се његова књига не појави на српско-хрватском језику и у социјалистичкој Југославији. Маршал само преко посредника поручује Томашевићу да сачека док он прво сам не обелодани истину о тим преговорима, од јавности потпуно скривеним у Југославији, а и објасни разлоге због чега су вођени.

Председник Тито се, дакле, слаже у начелу с Томашевићевим погледима на четнички покрет? Нису ли, према томе, и Александровом саговорнику блиски комунистички ставови о њиховом герилском супарнику, српског националног опредељења, а који је због тога према немачким изворима био за њих једнако опасан, ако на дугом штапу не и опаснији противник од комунистичког? Промиче Александру мисао у глави да му се историчар Томашевић поверава зато што је на Стенфорд стигао право из комунистичке Југославије? И да зато претпоставља да могу наћи заједнички језик чак и у оваквом кратком разговору? Али за таква питања и евентуална сучељавања није свакако у дому професора Вучинића згодан тренутак.

СУТРА: СРПСКА ПЕСЊИКИЊА НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ

Препоручујемо

Друштво

0 2

ФЕЉТОН - МЕДИЦИНСКА ПОМОЋ ЗА СРБИЈУ ОД ЧЕТРДЕСЕТ МИЛИОНА ДОЛАРА: Српски народни савез организовао демонстрације пред Белом кућом и широм САД

30. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОДНИ САВЕЗ ТЕМЕЉ ЗАЈЕДНИЧКЕ КУЋЕ: Исељеници су за Србију кренули да проливају своју крв

29. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН” ПОРАЗИО БИЛА КЛИНТОНА: Из ничега, српски прости, радни народ, стварао је себи своје културне споменике

28. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРВИ СРБИ СУ ОПСТАЈАЛИ У АМЕРИЦИ УЗ НАРОДНЕ ПЕСМЕ: Одмах по оснивању лист "Србобран" је ушао у многе српске породице у САД

27. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације