У ДЕФИНИЦИЈИ ХОЛОКАУСТА И ХОМОСЕКСУАЛЦИ АЛИ СРБА НЕМА: Како Англосаксонци тумаче резолуцију УН из 2005. о геноциду у Другом светском рату

ХОЛОКАУСТ је реч којом се означава државни програм геноцида, потпуног истребљења Јевреја у нацистичкој Немачкој и окупираној Европи у Другом светском рату. У резолуцији УН из 2005. којом је установљен Међународни дан сећања на жртве Холокауста, он се дефинише као "државно спонзорисано систематско убијање шест милиона јеврејских мушкараца, жена и деце и милиона других од стране нацистичке Немачке и њених сарадника током Другог светског рата".

Фото "Википедија"

Ти "други" су према Енциклопедији Британика политички противници нациста, хомосексуални мушкарци, Роми, Синти, деца из веза са "нижим расама", тешки психофизички инвалиди побијени ради "прочишћења расе" и Јеховини сведоци. Америчка Енциклопедија Колумбијског универзитета јеврејским жртвама додаје Роме и инвалиде наглашавајући да су "све три групе, и само оне, биле једнаке жртве нацистичког расизма и геноцида".

Резолуцијом УН "одбацује се свако порицање Холокауста као историјског догађаја, било у потпуности или делимично", па је оспоравање шест милиона јеврејских жртава у неким земљама постало и законски кажњиво. И без правне регулативе сваком нормалном би порицање геноцида над Јеврејима било незамисливо, јер је у државним документима нацистичке Немачке записан програм истребљења "нижих раса", међу којима су први били они.

Идентичан програм представљају закони НДХ који су цео административни, војни, полицијски, просветни, црквени и медијски апарат ангажовали на "тоталном геноциду" који је уз систематско убијање, протеривање и промену идентитета Срба, подразумевао уништење српског језика, писма, културне баштине и православне вере. Зашто се онда некажњиво оспорава и број српских жртава и геноцид Срба у НДХ, иако он по свим тачкама испуњава критеријуме Конвенције о геноциду коју су 1948. усвојиле Уједињене нације?

Фото "Википедија"

- Чињеница је да геноцид над Србима у НДХ није дело "групе усташа" како се деценијама тврдило у СФРЈ, већ државни план. Ширење националне и верске нетрпељивости и мржње почело је још у Аустроугарској, а убијање Срба се дешавало већ у време Бановине Хрватске. Хрватска сељачка странка (ХСС) и њена сеоска и градска заштита прве су започеле сукобе и разоружавање југословенских војника 1941, када је капитулирала Југославија. Те формације на десном крилу ХСС дале су прве усташе, још пре него што су са Павелићем дошли они из Италије који су били искусни терористи, обучени у посебним вештинама, међу којима је била и организовање геноцида. Будући управници логора, пре свих Макс Лубурић који је креирао Јасеновац, у Немачкој су похађали курс о њиховом организовању. Проблем је што се у време социјализма мало српских историчара бавило овим темама јер је постојала прећутна и неформална "подела рада". Темама о НДХ, односима са Италијом, Аустријом и Немачком бавили су се претежно хрватски историчари, који су писали онако како се могло, а да одговара њиховим националним интересима - каже историчар др Горан Милорадовић.

Он указује да је обнова Југославије ставила ад акта питање одговорности Хрватске за геноцид у Другом светском рату, чему је допринео и Хладни рат у ком су многи дојучерашњи злочинци постали сарадници Запада:

- Други пример, упоредив са Хрватском јесте Аустрија, која је избегла оптужбу за нацизам, чак је неоправдано третирана као његова жртва. Она је

Фото "Википедија"

сопствену нацистичку партију чији припадници сносе велику одговорност за злочине на подручју Југославије. Трећи рајх је на овај простор слао аустријске официре јер су имали историјско искуство и одговарајућу интелектуалну спрему. Није случајно што је Аустријанац Александер Лер командовао бомбардовањем Београда и сличним операцијама, ни то што је Аустријанац Курт Валдхајм учествовао 1942. у операцији на Козари. Он је управо пример многобројних нациста које су САД после рата ангажовале као своје експерте и чиниле све да се не демаскира његова прошлост.

Јосип Броз је после резолуције Информбироа 1948. у страху од Стаљина потражио помоћ Запада. Последица је било склапање уговора 1953-1954. између Југославије и две чланице НАТО, Грчке и Турске, чиме је створен антисовјетски Балкански пакт.

- Југославија је тада индиректно стављена под кишобран НАТО, јер је спајала јужно крило Алијансе, Грчку са Италијом, чиме је Совјетски Савез био одсечен од Средоземног мора. Да би држава са таквом функцијом опстала нису се смеле покретати осетљиве теме као што је геноцид над Србима у НДХ, јер би то могло да наруши јединство СФРЈ и директно угрози интересе НАТО. Тај међународни интерес да се овакве теме пригуше ишао је наруку Хрватима, али и муслиманима из БиХ који су у НДХ сматрани за - Хрвате. Због тог интереса ни Андрији Артуковићу, једном од креатора истребљења Срба у НДХ није суђено за геноцид већ за неке конкретне злочине, па и за случај убиства групе заробљених партизана, што је био начин да се ствари не назову правим именом, али да он, ипак, буде осуђен. После распада Југославије Хрватска је, корак по корак, ушла у НАТО и ЕУ. Она је у те организације унела и своју историју, чији је саставни део геноцид, што није пријатно. НАТО и ЕУ су зато одлучиле да медијски конструишу нови геноцид који су наводно деведесетих починили Срби и да га прогласе много важнијим и страшнијим, да би заклонили онај почињен према Србима у Другом светском рату - закључује др Милорадовић.

Нису само

Фото "Википедија"

патње медијским манипулацијама "избачене из историје". Улазак Западне Немачке у НАТО још почетком Хладног рата је за последицу имао и систематско брисање из сећања да су Словени дали највеће жртве у Другом светском рату.

- У темељу нацистичке идеологије налазио се расизам и схватање о "надмоћи више расе", аријеваца, заправо Немаца. У таквој хијерархији при самом дну налазили су се и поједини словенски народи - Руси, Пољаци, Срби - којима је требало уништити државност, погубити интелигенцију, протерати их са подручја Источне Европе и претворити их у робовску радну снагу. Уништавање Јевреја и поробљавање Словена били су део јединственог подухвата "етничке реорганизације" Европе и представљају континуитет пангерманске политике антиславизма, раширеног како на десници, тако и на левици. Према "Општем плану Исток", донетом 1941, планирано је да се из Пољске и западних делова Совјетског Савеза протера или расели 31 милион "расно непожељних", а остатак од 45 милиона који су живели на том простору требало је германизовати или убити. Међу њима је било пет до шест милиона Јевреја, за које је предвиђено уништење. На тај начин ослободио би се простор за насељавање 10 милиона Немаца - каже историчар др Милош Тимотијевић.

Фото "Википедија"

Резултати "Општег плана Исток" су шест милиона мртвих у Пољској и чак 27 милиона у Совјетском Савезу, што је 66 одсто од свих убијених у Европи, односно 45 одсто укупно страдалих људи у свету током Другог светског рата.

Присилан рад у Немачкој

НАЦИСТИ су на окупираним совјетским територијама директно убили 7,4 милиона цивила. На рад у Немачку присилно су као робове одвели 5,3 милиона људи, од којих је 2,2 милиона умрло.

- На простору СССР који су нацисти окупирали спровођено је присилно терање домаћег становништва на рад. Процењује се да је 13,7 милиона људи умрло због исцрпљености, слабе исхране и нечовечног поступања нациста. Политика истребљења спроводила се и кроз убијање, злостављање, немилосрдно поступање према совјетским ратним заробљеницима: од 5,7 милиона заробљених њих 3,2 је умрло. После разбијања и окупације Југославије, прогон и уништење Срба изван окупиране територије Србије имао је пуно Хитлерово разумевање, пре свега на подручју НДХ, где су нацисти такву политику подстрекивали - наглашава др Милош Тимотијевић.

Фото "Википедија"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације