У РЕДОВНОЈ ШКОЛИ КАО У ЛАВИРИНТУ: У образовном систему децу са сметњама у развоју чекају изазови које некад не могу да савладају

ПРЕДРАСУДЕ према малишанима са сметњама у развоју и даље постоје, па се дешава да се у редовној школи, у неким срединама, цело одељење испише јер неће у разред са учеником са сметњама.

Фото Shutterstock

На овакве ситуације, говорећи о систему школовања деце са посебним потребама, указује Снежана Миливојевић. Она је председница Савеза за помоћ особама са Дауновим синдромом и мајка детета које има овај хромозомски поремећај.

- Просветни радници би морали више да раде и са децом и са родитељима на прихватању малишана који су на инклузији. Али, дешава се да и родитељи инсистирају да у редовну школу иду деца која у њој не могу да се снађу, као што се дешава да стручњаци не ураде добру процену, па у специјалну школу оде дете које има могућности за редовну - каже наша саговорница.

Она потврђује да у Србији ђацима са посебним потребама недостају и лични пратиоци и персонални асистенти, али наглашава да каткад управо пратиоци својом појавом додатно "етикетирају" децу.

- Мислим да би најбољи модел школовања за нашу децу био, условно речено, мешовити. Да у неким предметима, као што су ликовно, музичко, грађанско васпитање похађају редовну наставу, са осталом децом, а да математику, језик и остале предмете уче засебно, у групама. Јер овако, ако наставник није припремљен за такво дете, трпе остали ученици, који пропуштају градиво - каже Снежана Миливојевић.

Фото Youtube screenshot

Додаје још да су кроз цело школовање обавезни велики труд и рад родитеља са овом децом. Њен син похађа специјалну, односно школу за образовање ученика са сметњама у развоју, у којој су групе од по петоро-шесторо ђака. Са њима се лакше ради и наставници могу да им буду посвећенији. Ипак, када је у питању социјализација, бољи је, истиче наша саговорница, инклузивни модел. Што се малишани раније укључе у заједницу, боље су прихваћени и боље се и сналазе.

Велики проблем је и тај што немају сви градови школе за ове малишане, па они свакодневно морају да путују.

- Знам породицу из села у околини Зајечара, до ког нема ни редовног аутобуског превоза, па родитељи морају свакодневно таксијем да шаљу малишана у школу - каже Миливојевић. - Али, проблеми настају тек кад наша деца заврше школу, јер само ретки су способни да раде сатима један посао и ретки могу да га нађу. Они завршавају затворени у кући, пошто је број дневних боравака мали. Губе све вештине које су стекли и за шта су оспособљени. Навикли су да имају дневне обавезе, а одједном се све сведе на боравак с родитељима.

Зато су удружења за особе са аутизмом, дауновим синдромом и МНРО (ментално недовољно развијене особе) затражили од надлежног министарства да се овим младим људима обезбеде персонални асистенти, који ће бар два - три сата дневно са њима радити, извести их у шетњу или на неку активност.

Foto: Profimedia

Зоран Димитријевић из Савеза ментално недовољно развијених особа констатује да се у Србији доста радило на томе да се разбије табу, али и даље многи родитељи осећају стид, па ове особе нису укључене у заједницу.

- Финансијска подршка на локалу често није довољна, нема дневних боравака. Стручњаци су добри, али махом концентрисани у већим градовима, посебно ако имају додатне едукације и лиценце. Правилник за услугу дневног боравка превише је оштар, прављен по немачким или шведским стандардима. Предвиђа одређен број запослених на одређен број деце, нпр. на 20 малишана са сметњама у развоју 10 стручњака. То је за нашу средину недостижно и немогуће је обезбедити и број и финансирање тих стручњака. Зато треба прилагодити критеријуме нашим условима - каже Димитријевић.

Милица Николић из удружења "Бази Мили" из Лајковца, каже да редовне школе најтеже уписују деца са аутизмом и она са вишеструким сметњама, а гро њих већ у четвртом разреду прелази у специјалне. Али, има и оних, примећује, који крену по ИОП 2 (индивидуални програм код ког се смањује обим градива и прилагођава детету), па временом толико напредују да прелазе на ИОП 1 (не смањује се обим, већ се градиво прилагођава детету).

- Велики проблем је недостатак педагошких асистената - каже Милица. - Наша ОШ "Миле Дубљевић" у Лајковцу је пример добре праксе и ми имамо дефектолога који ради као педагошки асистент, али се не води тако. Остале школе га немају. У прошлој години измењен је правилник и критеријуми, па школа мора да има најмање 10 ученика који похађају наставу по ИОП2 да би добила педагошког асистента. То је за унутрашњост недостижно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације