ОСТАО УЗ ДРУГОВЕ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА И ДАХА: Ивица Михаиловић је 1998. напустио Војну академију и отишао да одужи дуг на Кошарама

КАДА је сваки дан био најстрашнији, како да изабереш речи да опишеш бој што трајаше више од два месеца. Данас, после 25 година од Кошара, плашим се великих речи и јуначке приче баш као што сам се плашио (или нисам) 1999, када су по цео дан и сваки минут падале бомбе, летели меци и фијукало растргано камење око наших ровова и глава.

FOTO: Privatna arhiva

Одржали смо се и то је најважније. Нисмо осрамотили претке и униформу. Овако размишља Ивица Михаиловић Бели из Врања. На помен његовог имена осмехују се и наздрављају сви припадници 53. Граничног батаљона који су преживели НАТО агресију.

Његови извиђачи из Ниша на Кошаре су се попели 29. септембра 1998. године, а дан касније погинула су му петорица другова из јединице. Чета је остала без Владимира Радојчића, Илије Павловића, Миладина Гобељића, Мирослава Павловића и Мирослава Јоцића, док су капетан Горан Лозница и возач Горан Симић били тешко рањени. То беше у рејону Рас Кошара.

У заседи у рејону карауле сачекала их је терористичка војска Агима Рамаданија, некадашњег официра ЈНА који је водио подмукли напад. То је био први сусрет Белог са мртвима, а после их је било много, много. Био је Михаиловић у боју и када је 11. априла 1999. на Васкрс погинуо поменути Рамадани.

 - Ми, војници из овог боја, не заборављамо шта је и како је било, а другима је тешко да схвате. Петорицу другова из војничке спаваоне мртве сам извлачио са места погибије. Капетана Лозницу тада смо једва нашли, изрешетаног у потоку. Да не беше нашег пса, не знам да ли би преживео. Тако је мој рат почео 1998, а поносан сам и како је завршен - наставља исповест Михаиловић 25 година од страшног ратног судилишта на Јуничким планинама.

Објашњава да је по страдању војника његове чете остао у прекоманди у граничарима на Кошарама. Официри и подофицири су се повукли по договору са Вокеровим посматрачима ОЕБС, а он је одлучио да остане у новој јединици.

 - Могао сам да одем пре агресије, али ме је било срамота. Психолози са ВМА и персоналци из Приштине на караули су ме питали да ли сам у "стању шока" после ратног стреса. Рекох да нисам. Наставио сам да са друговима дајем и патролу и стражу и заседу. До 24. марта наплатили смо им сваког нашог убијеног граничара вишеструко. А колико смо оружја и муниције запленили од терориста само у нашем рејону - могле су се наоружати читаве бригаде. Уосталом, само од једне заседе у којој смо их сачекали три пута је летео наш теретни хеликоптер МИ-8 да пребаци заплењени ратни материјал у Приштину - сећа се Михаиловић.

Великог петка пред Васкрс 1999, дана када је почела велика битка, Михаиловић се сећа по страшном бомбардовању са неба и по језивим артиљеријским баражима из Албаније. На тај дан огромна авионска бомба пала је у шуму уз положај наших граничара и посекла столетна стабла, али њих није огребала.

 - Чудо, шта ли је? Ми се са тог положаја изнад карауле нисмо повукли до последњег дана - сведочи Ивица.

FOTO: Privatna arhiva

Говори и како је зграда карауле наравно била напуштена и пре напада. Географски, албанска караула је на нашу гледала са виса и било је нелогично да војници остану међу циглама. Али...

 - Два дана пошто су на граничарске положаје стигла прва појачања из 125. механизоване и Војне полиције уследило је нечије наређење да се вратимо на караулу - каже наш саговорник. - Не знам ко и зашто је то наредио. У војсци се не пита и кренуло је нас десетак. Чекала нас је њихова заседа и ту је погинуо водник Иван Васојевић.

Приликом повлачења наших војника, рањен је један од њих у ногу и, уместо да остане да лежи, устао је да се повлачи. Водник Васојевић је кренуо ка њему, и вероватно га је збунило то што су непријатељи који су пошли ка њему викали на српском језику.

 - И Васојевића сам извлачио - сећа се Бели.

Два дана касније погинуо је чувени поручник Пеђа Леовац. И Михаиловић се нашао у Пеђиној групи војника која је требало да провери да ли су Албанци провалили преко граничног камена Ц 4 код карауле Морина.

 - Сећам се Леовчеве молбе надређенима да не шаљу нас децу са њим и одговора преко радио-везе: "Кога да шаљемо, само они знају рејон". Поделили смо се у две групе да уђемо са различитих страна на пропланак изнад Морине. Паљба је прво почела на Леовчеву групу и он је пао одмах, док су се његови одржали. Пришли смо и ми у помоћ и превили смо рањеног поручника. Направили смо обруч око њега, али није издржао. Умро је у транспорту...

Сваки дан беше најгори, понавља Ивица, који на крају потврђује причу о себи због које му саборци "скидају шлем".

 - Ја, који сам био на редовном служењу рока од јуна 1998. године, никад нисам тражио да ме пусте кући за викенд или редовно или ванредно одсуство. Једноставно нисам, иако су ми недостајали и отац и мати и баба и деда и сестра... А онда ме је у јуну, када се већ говорило да је крај рата, на викенд-одсуство отерао мој мајор Драгутин Димчевски, не због мене него због породице - препричава некадашњи војник.

И, Ивица Михајловић је са Кошара сишао претпоследњи петак рата у јуну, стигао до Врања, преспавао два дана и вратио се у понедељак на планину.

 - Крстили су се сви сем мајора и мојих граничара. Где да их оставим. Дуг Србији је дуг отаџбини! 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације