УЧЕ ДА ЖИВЕ СА БОЛОМ: Шири се мрежа психолошке подршке учесницима и породицама жртава саобраћајних незгода

ДУГО сам одбијала да разговарам са психологом, па чак и да пијем лекове кад сам изгубила четворогодишњег сина у саобраћају. Желела сам да ме боли. Та бол била је последње што ме је везивало за њега. Када сам схватила да са тим не могу да се изборим, нисам знала коме да се обратим.

FOTO: Arhiva novosti

Ово за "Новости" прича Верица Виторовић. Њен син Деспот страдао је 2020. године, када је са баком излазио из аутобуса, у Земуну. Нога му је остала заглављена у возилу, оно је кренуло и вукло га неколико метара.

- По препоруци сам контактирала са неким психолозима, али само би ме одређена реченица додатно изнервирала или потресла. Људи су ми, у жељи да ситуацију учине бар мало бољом, говорили разне ствари које би за мене биле окидач. Рецимо, "сад је на бољем месту". Нас, родитеље, то погађа, јер наравно да мислимо да је нашој деци било најбоље са нама. Потпуно сам била посвећена сину, очарана његовим постојањем. Он је био искра мог живота. Свуда смо ишли заједно. Онда се десила изненадна смрт, живот изгубљен у секунди и сирова бол. Била ми је потребна помоћ - каже Верица.

Foto Arhiva

Почела је да претражује специјализоване стране сајтове и чита судбине родитеља који су се суочавали са губитком. Када су представници Удружења родитеља деце страдале у саобраћају, чији је Верица члан, отишли на састанак у Агенцију за безбедност саобраћаја (АБС) у вези са пооштравањем казни за починиоце кривичних дела у удесима, схватили су да постоји програм у оквиру ког је могуће покренути психолошку подршку за породице жртава саобраћајки. Тако је отворен кол-центар, односно контакт телефон 0800 085 087, на који се јављају стручњаци нудећи прву психолошку помоћ, разговор, утеху и савет. По потреби повезују оне који зову са психолозима и психотерапеутима обученима за рад са људима у трауми и заказују сеансе.

Обуке је до сада прошло 110 психолога, који раде у 16 градова у Србији, али покривају територију целе државе јер су мобилни, а сеансе држе и онлајн. Према речима Милана Илића из АБС, трећина обучених стручњака је већ била ангажована. Кол-центар је прорадио 1. октобра прошле године и за прва три месеца регистровано је 62 корисника и око 150 сеанси пружања помоћи, које су за грађане бесплатне, а финансира их Агенција.

Foto Arhiva

- Постоји пет стубова система безбедности саобраћаја, а пети је деловање након саобраћајне незгоде - каже Илић. - Под тим се подразумевају све врсте активности, од одзива хитне помоћи и ватрогасаца, спремности здравственог система, до психолошке помоћи повређенима, породицама, сведоцима... Обуке смо организовали са Удружењем психолога и професорима Филозофског факултета, Одсека за психологију. Лиценце су добили стручњаци који су први пут били ангажовани у пружању психолошке помоћи након велике трауме, када се десила трагедија у ОШ "Владислав Рибникар".

Циљ је да се људи који су доживели огроман стрес и прети им анксиозност, посттрауматски синдром или депресија, врате у функционално стање. Илић подсећа да свака особа другачије пролази кроз посттрауматску фазу, чак и отац и мајка истог детета имају различите реакције.

- Зато је важна ускостручна помоћ обучених психолога, који ће свакој особи приступити холистички, посебно, као индивидуи. У сарадњи са Министарством здравља радимо на томе да овај сервис буде сталан, да не зависи од пројекта, већ да постане одржив, интегрални део здравственог система - каже Илић.

Верица Виторовић се нада да ћемо једног дана доћи у фазу да се људи који се баве психолошком подршком сами обраћају породицама које су некога изгубиле и понуде помоћ:

- Родитељи који су остали без детета морају да наставе да иду на посао, ако имају друго дете, морају о њему да брину. Морају да буду функционални и као породице и као појединци, и потребна им је помоћ. Нећемо престати да тугујемо, али обучени психолози нам помажу да направимо два паралелна пута: један пун туге и бола, и други којим идемо даље, иако туга не нестаје. Две године ми је било потребно да кренем на терапије, тек када сам стекла поверење у стручњаке који су прошли обуке. Помогли су ми да схватим како имам право да живим и могућности да нешто урадим. Све што радимо, радимо за љубав своје деце, али и да бисмо помогли другима да лакше прођу кроз бол.

Foto Arhiva

Професор Никола Петровић са Филозофског факултета, Одсек за психологију, супервизор је приликом обуке психолога за пружање помоћи у случају трауме, али и сам даје ово врсту подршке. Како објашњава, понекад је та подршка превентивна, да не би дошло до анксиозности или депресије, а понекад подразумева дужи рад и више сесија. Жртвама, сведоцима или породицама, кроз разговор се пружа емпатија и прави план акције за превазилажење проблема.

- Узмимо ситуацију да је неко доживео саобраћајну незгоду у којој је повређен и има страх да уђе у аутомобил. Обучени психолог разговара са особом, чак оду да заједно поседе у аутомобилу, ако треба и више пута. Најбржи резултати су уколико се особа јави у кратком року иза саобраћајне незгоде. Ако се јави после неколико година, такође је могуће пружити помоћ, само све иде спорије - објашњава Петровић.

Најтеже ситуације су оне у којима неко доживи губитак.

- Тада се ради на прихватању тог губитка. Да људи носе вољене особе у срцу, али да наставе живот и буду функционални у заједници. До сада су се махом јављале жртве удеса или чланови породица, не и починиоци, мада смо спремни и њима да пружимо помоћ. Возач или путник који је једини преживео саобраћајну незгоду може имати проблем са "кривицом преживелог" и њему је, такође, потребна помоћ - објашњава проф. Петровић.

Код лакших случајева обично је довољно неколико сеанси, док код тежих оне просечно трају две године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације