ЗОРАН ЈЕ НАЈМЛАЂИ ПОГИНУЛИ ПИЛОТ У НАТО БОМБАРДОВАЊУ: Ово су му биле последње речи, а део њега још живи

ЗОРАН Радосављевић имао је само 34 године када је на МиГ-у 29 први и последњи пут полетео како би бранио небо своје земље.

Фото: Новости Архива/Википедија

"Хероју Зорану Радосављевићу, који је дао свој живот да бисмо ми били слободни", речи су исписане на златној плочици испод слике најмлађег пилота који је упрагвљао МиГ-ом 29 током НАТО бомбардовања СРЈ. У фотељи испод слике, седи његова сестра Снежана, са болом али и огромним поносом присећа се тренутака које су провели заједно, али и оног који је мислила да неће доживети - тренутка када је непријатељска ракета 26. марта 1999. године погодила Зоранов авион. Нажалост, он није преживео, али успомена на њега, љубав и цело своје биће које је дао нашој земљи остају да живе и причају његову херојску причу.

- То је најружнији тренутак у мом животу - присећа се Снежана пред камерама нашег портала. Прича како је Зоран очекивао да ће полетети у неком тренутку. Сви су још од октобра 1998. године знали шта се спрема и да је бомбардовање неминовно. Ипак, Зоран и његова породица имали су рутину која без обзира на препреке није нарушена. Јављао им се свакога дана, само да каже да је добро. Нажалост, 26. марта Радосављевићи нису добили позив, а Снежана каже да је то био први знак да нешто није у реду.

- То је био трећи дан бомбардовања, ми смо знали да су његове колеге летеле, очекивали смо то и бојали смо се још од претходног октобра јер је било извесно да ће бити бомбардовања. Са Зораном смо стално били у контакту, тако да и тог дана када је он погинуо преподне смо се последњи пут чули. Када се поподне није јавио, то је био знак за узбуну и аларм. Мислила сам јавиће се, није стигао... Већ кад ни увече нисмо могли да га добијемо, уплашили смо се и схватили да се нешто десило. Почели смо да зовемо телефоном његове колеге, али сви су бежали од нас. То је нешто са чим смо се већ суочили када је његов колега Иља Аризанов био оборен, Зоран је на моје питање шта каже његова породица, рекао "не знам, ми сви бежимо од њих". Никог није било да се јави. Сутрадан сам успела на крају да сазнам шта се десило - прича Снежана.

Зоран је у тренутку када је први и последњи пут полетео бранећи небо своје државе имао само 34 године. Био је најмлађи пилот који је управљао МиГ-ом 29. Тог дана, Слободан Перић био је предвиђен да полети као старији и искуснији пилот. Ипак, летење се обављало у такозваним паровима - два авиона, два пилота. Снежанин брат је инсистирао да он буде пар Перићу. Погодила га је непријатељска ракета и његов живот је окончан на месту које је представљало његову највећу љубав - у авиону, високо међу облацима.

- Зоран и Слободан Перић (Буца) су узлетели са ауто-пута јер су авиони већ тад измештени са Батајнице, јер је она била циљ. Слободан је био неколико година старији и предвиђен да полети следећи, био је вођа пара. Летела су два авиона истовремено. Када су добили наредбу да треба да полете, Зоран се сам јавио и рекао да ће ићи са њим и сматрао је да је боље да лети током дана него ноћу, с обзиром на то да није дуго летео. Они су ту били навођени, летели су мало на једну, па на другу страну. На крају су добили наредбу да лете у правцу ка Републици Српској. Буца је реаговао на то и рекао да ће прећи црту. Ипак, речено им је летите и даље. Њих су погодили авиони који су се подигли из Тузле. Оборени су обојица, с тим што је Зоранов авион погођен је тик иза кабине, па га је убио такозвани "ербласт". Касније сам причала са Буцом, јер је он срећом преживео тај пад. Он ми је испричао да су видели два трага, а Буца је помислио да су то неки мамци, а Зоран је схватио да су у питању ракете и последње речи су му биле "летим у небо". Он је полетео увис покушавајући да избегне ракете, међутим није успео. Људи из Републике Српске су касније видели оборена оба авиона и почели су да траже пилоте и нажалост пронашли су Зораново тело и већ након неколико сати он је пребачен преко границе на ВМА. Буца се вратио током ноћи - препричава Сузана суздржавајући емоције које испливају сваки пут када се сети овог трагичног дана, иако је прошло 25 година.

Она прича да је то био најружнији тренутак у њеном животу. Зоран је погинуо са само 34 године, био је свестрана личност, особа коју је занимало много ствари, а у све је давао целог себе.

- То је најружнији тренутак у мом животу. Зоран је имао само 34 године, био је најмлађи пилот на том типу авиона, али поред свега имао је многа интересовања. Он је пар месеци пре тога магистрирао на Саобраћајном факултету на сателитској навигацији, а 1998. године то је тек почињало да буде актуелно. Бавио се једрењем, имао много пријатеља, стизао је много тога да уради. Чињеница да је тако рано погинуо је трагедија - каже сестра овог хероја.

"Стално је говорио да ће да буде пилот, они су знали да ће на себе преузети први удар"

Време не лечи ране, искрена је Снежана. Након 25 година од Зоранове погибије и даље јој понестане речи када покушава да опише како су се она, али и цела породица осећали 26. марта. Ипак, каже да човек научи да живи са својим болом, научи да се смеје...

Снежана каже да њен брат просто није имао други избор у животу. Летење је била његова прва и једина љубав. Није постојао начин да тог дана буде на неком другом месту.

- Време не лечи. Ви научите да живите са неким стварима, научите и да се смејете... И после 25 година ми нестане речи. Увек боли. Нема ни везе да ли је имао 30 или 40, породице које на такав начин изгубе неког свог увек су јако погођене тиме. Ако нека смрт има смисла, онда вероватно таква погибија има смисла. Ја мислим да мој Зоран није имао дилему. Он је био пилот на надзвучним авионима, школовао се за то, генерације пре њега нису имале прилике да то што су научиле изведу, али нажалост његова генерација и мало старији су били у ситуацији да раде то за шта су се школовали. То је била ситуација где он није имао избора. Не могу да замислим ситуацију да је урадио нешто друго. Када је почело бомбардовање он је био у војној школи страних језика, али је већ када је било извесно да ће до бомбардовања доћи, од октобра, често долазио на Батајницу и тражио лет да би остао у тренингу. Нажалост није добио ту могућност, он пре него што је полетео 26. марта, није уопште летео, али таква је била ситуација. Зоран и његове колеге које сам познавала су имали потпуно јасну слику да је требало да они буду ти који ће на себе преузети први удар.

Како каже, сада више не може ни да се присети када је њен брат почео да говори да ће бити пилот. У сваком случају, жељу је изразио веома рано. Ипак, Ваздухопловна гимназија учинила је да Зоран за кратко време израсте из четрнаестогодишњака у зрелог и самосталног мушкарца.

- Ја се ни сећам када је то почело, али је био врло мали када је почео да прича да би волео да буде пилот. У основној школи није се баш трудио да учи, ја сам била штреберка, а он је био жив и имао разна интересовања. Наши родитељи нису баш били срећни што је он желео да буде пилот јер су сматрали да је то опасан позив. Он је као врло мали отишао од куће, имао је непуних 14 година када је отишао у Мостар. Тамо се налазила Ваздухопловна гимназија. Како је тако рано отишао од куће, брзо је постајао и самосталан. Ја сам четири године старија и он је мени увек био клинац, али како је долазио кући сваки пут је био зрелији. Био је пресрећан што му се снови остварују. Два пута је скакао са падобраном и то му је било страшно. Тад се једино уплашио. То ми је било необично јер се није плашио летења. За пилоте су доста ригорозни прегледи, било је тешко уписати гимназију, па после и Ваздухопловну академију, а и током школовања је селекција јака, многи су отпали. Он је био срећан што је успео, волео је то као и 99 посто његових колега, ваљда је зато и био успешан - присећа се Снежана.

"Неке ствари не можете да објасните људима који нису прошли кроз то"

Велика подршка за Снежану и њену мајку стигла је и од стране Зоранових колега. Многе су упознале тек након његове смрти, али су онда постали део породице. И дан данас, Снежана се са појединима редовно чује и виђа, а каже да су они најбоље разумели кроз шта је породица Радосављевић прошла.

- Ја сам познавала неколицину његових колега и док је он био жив. Већину сам упознала после његове погибије. Они су вероватно и научили на такве ствари, нажалост су изгубили доста колега и такве ствари повежу људе. Неке ствари не можете да објасните људима који нису прошли кроз то. Мојој мајци је значила њихова подршка. Његове колеге су за нас део породице. Има људи са којима се ја дружим већ трећу деценију, као што је Милан Милинковић, наравно, да ни не спомињем људе који су ту од Зорановог детињства - појашњава она.

Зокијева регата слави хероја и повезује људе свих генерација

Оно што Снежану посебно усрећује је Зокијева регата, основана у његову част већ у септембру 1999. године. С обзиром на то да је био страствени једриличар, неколико његових пријатеља одлучило је да направи регату која ће носити његово име, а већ 25 година живи и окупља велики број љубитеља воде.

- Зоран је био једриличар, имао је велике планове за развој једрења у Србији. Када је он погинуо његови пријатељи из клуба "Поларис", који је он основао и клуба "Ла Мар" где је учио једрење, су се договорили и већ прве године направили регату која носи Зораново име. Та регата је 11 година одржавана у Црној Гори, после тога смо је пребацили овде. Ја мислим да је то диван начин да се сетимо Зорана и памтимо шта је урадио за ову земљу, а опет да окупимо и децу, јер на тој регати једре све категорије и сви узрасти. Најмлађи такмичар за 25 година је имао 5,5 година. Замислите када дете од 5,5 година самостално уђе у чамац и једри. Свих тих 25 година Војска Србије је суорганизатор. Званично регату организује Удружење Зоран Радосављевић које је члан Једрличарског савеза Србије. Ипак, војска нам помаже пружањем логистике, дају нам брод, спасиоце, последњих година имамо и екипу Хитне помоћи, имамо медијску подршку... Оно што ме највише радује је што често имамо екипу такмичара који су Зоранове колеге. Она се традиционално одржава последњег викенда маја. Слави Зораново име, а надам се да је и допринос развоју спорта и едукацији омладине код нас - говори Снежана са осмехом признајући да јој ова тема много лакше пада од присећања на 26. март.

Колика је част бити сестра хероја?

На питање колика је част бити сестра Зорана Радосављевића, Снежана се осмехује и у први мах каже да на то питање не може да да одговор. Ипак, онда прича да је она одрасла уз причу да ће Зоран бити пилот, те никада ту професију није сматрала другачијом од неке друге, док су се људи у њиховој околини изнова и изнова одушевљавали.

- Јако радујем што сам имала прилике да одрастам с њим и истовремено сам бескрајно тужна свих ових година што није дуже био с нама - закључује Снежана причу о свом брату, поново сузних очију, али пуних поноса и среће што је имала прилику да с њим дели дом и одрастање.

БОНУС ВИДЕО: ПОТРЕСНЕ СЦЕНЕ НА МОСТУ У ВАРВАРИНУ - Обележена годишњица НАТО бомбардовања и убиства 10 цивила

(Телеграф)

Препоручујемо

Политика

0 21

ПУТИН О НАТО АГРЕСИЈИ НА НАШУ ЗЕМЉУ: Бомбардовање Југославије показало да Запад све тумачи у своју корист

24. 03. 2024. у 00:00

Друштво

0 2

АКО ПРЕДАМО КОСОВО, ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИМО: Спортисти су међу првима који су реаговали и свету покушали да кажу истину о агресији на СРЈ

24. 03. 2024. у 13:00

Друштво

0 14

АМЕРИКА ХТЕЛА ДА БУДЕТЕ ЊЕНИ ВАЗАЛИ: Професор Борис Шмељов о разлозима Вашингтона који су довели до агресије на Југославију

24. 03. 2024. у 11:00

Друштво

0 6

"НЕЗАБОРАВНИК" ПО ЛИКУ МИЛИЦЕ РАКИЋ: Читаоци "Новости" подигли спомен-обележје настрадалим малишанима

24. 03. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације