ОД ДРЖАВЕ ЈОШ 30.000 ДИНАРА МАЈКАМА, СПАСЛО БИ 4.000 ДЕЦЕ: Новости истражују - Зашто родитељи деце са инвалидитетом немају статус неговатеља

ДИЈАНА Симић из Београда самохрана је мајка једанаестогодишњег дечака са аутизмом, који иде у четврти разред специјалне школе.

Фото Shutterstock

 Уједно, она је секретар УО Савеза удружења Србије за помоћ особама са аутизмом. Њен син Габриел невербалан је дечак, неопходна му је помоћ код туширања, одласка у тоалет, пресвлачења, прања зуба, одласка до парка или играонице. Дијана је потребна Габриелу 24 сата дневно када не иде у школу и продужени боравак, а то је често.

- Мој син захтева надзор одрасле особе током целог дана - прича Дијана. - Када иде у школу и боравак, тамо борави од осам до 15 сати, али он има поремећај сна, који често прати аутизам. Питање је да ли ће устати у два или три ноћу, или седам ујутро. Када се пробуди усред ноћи, ујутро не може у школу, јер је нервозан и ометао би другу децу. Због тога ја не могу да тражим добро плаћен посао са пуним радним временом. Да немам финансијску помоћ мајке, и да нам она није обезбедила стан, не бисмо успели сами.

Дијана објашњава да је сама са Габриелом од његове друге године, а са три је добио дијагнозу. Каже да је врло рано био опседнут бројевима и словима, али не на функционалан начин. Говор, који му је био слабо развијен, постепено је почео да регресира, док потпуно није престао да говори. Почео је да губи и контакт очима. Била је то веома тешка фаза и за дечака, и за његову мајку. До шесте године носио је пелене.

После напорног рада са Дијаном и дефектологом, Габриел је дошао до тога да данас има контакт очима и са другим људима, а такође се одазива нпр. на позив да дође.

- Највећи проблем је у томе што наша деца заувек остају деца, и са пет, и са 18, и са 30 година - каже Дијана. - Осим самохраних, посебно су угрожени родитељи који живе у мањим срединама, а оне немају ни дневне боравке, нити било коју другу врсту социјалних услуга. У Београду је, пак, листа чекања за дневне боравке огромна. Ако помоћ државе изостане, ми немамо на кога да се ослонимо.

Приватна архива

Због мајки као што је Дијана Симић, Савез Самосталних синдиката Београда обновиће пред новом владом захтев да се родитељима деце са изузетно великим физичким или менталним инвалидитетом, законски обезбеди статус родитељ - старатељ. То би значило да добијају редовна месечна примања, пензију, да имају здравствено осигурање...

- Неправедно је да они имају мању подршку него хранитељи - каже Драган Тодоровић, председник ССС Београда. - Ако родитељ посустане и каже "не могу више", држава ће дете дати хранитељу и он ће за то добити плату. Зашто то исто не би добио и родитељ који брине 24 сата о детету и не може због тога да ради било који други посао?! Није то превелик издатак. Процењујемо да таквих родитеља има 3.000 до 4.000 и сада добијају нешто око 30.000 динара на име помоћи другог лица. Хранитељи добијају нешто више од 50.000. Дакле, до тридесетак хиљада више по родитељу би се издвајало месечно, а за државу то нису велике паре.

Он додаје да је Србија доста учинила у последњих десетак година када су у питању социјална давања, али данас је највећи изазов повезати родитељство са радом, посебно када су у питању самохрани родитељи и нарочито ако деца имају неки облик инвалидитета. Зато је потребно да држава подржи такве мајке и очеве.

Према последњем попису, деце млађе од 15 година са неким обликом инвалидитета у Србији има 5.426, а оних између 15 и 19 година - 2.979. Процене су да нешто мање од половине њих захтева двадесетчетворочасовни надзор. Подаци такође показују да је две трећине оваквих породица само са једним родитељем, најчешће мајком. Такве мајке једва састављају крај са крајем.

Захтев да родитељи постану неговатељи и за то добијају редовну месечну накнаду поднела је парламенту још пре 11 година група од седам родитеља. Захтеви су у међувремену обнављани, али се нису нашли пред посланицима.

Дијана Симић (која нам је послала писмено одобрење да слика њеног сина буде објављена без пиксела) овај предлог подржава и објашњава да би многим самохраним родитељима то био сталан и загарантован приход, који би их извукао из сиромаштва. Притом, имали би загарантовану пензију. Неки од њих имају посао и могућност плаћеног боловања до дететове 18. године, али, према њеним речима, комисије у пракси то боловање често не одобре (пред комисију се иде на сваких три или шест месеци), или лекар просто не да упут за комисију. Зато се родитељи одлучују да не раде. Такође, и они који раде, имају проблем када морају да се врате на посао, јер то дете је постало пунолетно само на папиру.

- Боловање није загарантована социјална услуга, а нама је потребан управо што шири спектар социјалних услуга - напомиње наша саговорница. - Неминовно је да родитељ временом, с годинама, психички клоне, да се разболева, све нас пре или касније опхрва страх шта ће бити са нашом децом када нас не буде. Да ли ће бити смештени у институције које постоје широм Србије и које су пребукиране?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације