РАСТАНАК СА МОЈОМ ГРЧКОМ: Aуторски текст Душанa Спасојевићa, амбасадорa Србије, за грчки лист "Катимерини"

АМБАСАДОР Србије у Атини Душан Спасоје­вић, ауторским текстом у недељном издању тиражних грчких новина "Катимерини", заокружио је свој осмого­дишњи мандат у земљи коју је много заволео и о чијој је историји написао књигу "Грч­ка: рат за независност, ствара­ње државе и препород наци­је", која је наишла на велики одјек. Текст српског амбаса­дора објављен је 25. фебруара а у њему он пише:

Фото Танјуг

- Откако сам као српски амбасадор стигао у Атину у Грчкој је три пута биран пар­ламент.

Променила су се два председника и премијера, чак шесторица министара иностраних послова. Сириза и Пасок променили су своје лидере, Атина и Солун три пу­та своје градоначелнике. Спо­мињани мандати нису трајали кратко, мој је трајао дуго. Мно­го је краћи један други списак. За време мог мандата нису се променили само архиепископ aтински и целе Грчке, гене­рални секретар Комунистичке партије и гувернер Крита. Да, и главни и одговорни уредник "Катимеринија", листа који ми сада љубазно даје простор да кажем коју реч на одласку, а који сам неизоставно читао чим сам савладао грчки језик.

Читаоцу сам унапред захвалан што ће уважити моју намеру да текст не буде једно конвенционално и куртоазно збогом. Нити рапорт о дипломатским резултатима којих је свакако било у неговању односа две изразито пријатељске земље и два братска народа.

Редове ко­ји следе искористићу да пре­несем део осећања која ме ве­жу за Грчку. Моју Грчку.

Грчку у периоду после војне хунте, дакле од 1974. до данас. Грчку, моју вршњакињу, рођену исте године као и ја.

За последњих педесет годи­на Грчку сам видео у разним издањима. Од прашњавих друмова и половних јапан­ских аутомобила средином осамдесетих, до препорођене земље коју сам једва препо­знао само десет година ка­сније. Од славних и свечаних тренутака, попут атинске Олимпијаде и обележавања двеста година Грчке револу­ције, до драматичних криза, великих људских патњи и трагедија. И у добру и у злу. Много пута сам је изнова упознавао, у различитим раздо­бљима живота и много се пута опраштао од ње. У Грчкој сам, долазећи у њу први пут пре 40 година из Југославије, земље која се договором Черчила и Стаљина нашла с друге стране гвоздене завесе, научио о све­му ономе што у мојој земљи тада није било дозвољено и пожељно. Мој први сусрет са савременом демократијом и слободним изборима догодио се у Грчкој. Као и моје увође­ње у православље, катехизис и крштење у манастиру Хилан­дар на Светој Гори.

Фото принтскрин

Грчку сам први пут, лицем у лице, упознао с краја пролећа 1985. Крај Хладног рата још се није јасно наслућивао. Пред­седник САД био је Роналд Реган а Миха­ил Горбачов тек неколико месеци пре то­га постао први човек СССР. Било ми је је­данаест година и као дете двоје српских нови­нара већ сам имао донекле изграђену слику о пријатељској земљи и брат­ском народу. Од тренутка када смо отац, мајка и ја прешли гра­ницу на Евзони­ју са узбуђењем сам упијао сваки детаљ, нарочито запажајући ра­злике у односу на земљу из које смо долазили. Сем "кока-коле" у конзерви, која се у комунистич­кој Југославији тада продавала у стакленим фла­шицама, за око су ми још запале и зеленом бојом свуда исписане пароле. Питао сам оца и мајку шта је то ПАСОК, и због чега је тај натпис исписан на сваком надвожњаку и свакој бандери дуж ауто-пута. Објаснили су ми да се за разлику од једно­партијске Југославије, захва­љујући политичару који се зове Константинос Караман­лис, у Грчкој одржавају демо­кратски избори, на којима се слободно такмиче различите политичке станке. Укључујући и комунисте.

Када сам средином фебру­ара 2016, овај пут као срп­ски амбасадор, истим путем стигао у Грчку, баш тог дана штрајковали су пољопривред­ници широм земље. Ауто-пут од Евзонија до Атине био је блокиран на много места, али би ме грчки сељаци, чим би видели српске регистарске таблице, чули ко сам, куда и зашто идем, пропуштали да слободно прођем.

Нисам мо­гао а да не мислим на први сусрет са Грчком и моје роди­теље. Иста бензинска пумпа одмах по преласку границе. Четрдесет година касније иста "кока-кола" у конзерви, са­мо овога пута light. А уместо јарко зелених, већ избледеле црвене пароле са натписом СИРИЗА и позивом да се на референдуму гласа "Не".

Никада нећу заборавити прву службену посету Кри­ту уочи Божића 2017. У ши­рем друштву обрео се и један европски колега који је не­престано, од ујутру до увече, Грчкој и Грцима налазио ма­не. Све му је сметало. Док смо кишног јутра шетали улицама Хање није престајао да звоца: "Гледај овога - није везао појас, види ње - прошла је кроз црве­но и вози у супротном смеру, обрати пажњу на ову тројицу - пуше у колима". Касно истог поподнева, пошто смо се клан­цем Имврос пешице спустили до обале Либијског мора, за­текли смо се у засеоку са тек неколико кућа. Већ се смрка­вало а изнад нас, у планинама, почео да провејава снег. До та­да несносни дипломата, сада забринут како ћемо се вратити до места где смо неколико са­ти раније оставили паркиране аутомобиле, био се ућутао. Тако изгладнеле и промрзле угледао нас је један од главе до пете у црно обучен Крића­нин.

Одмах је схватио да смо у невољи. Не само да нас је нахранио и напојио у својој кући, већ нас је у свом старом ком­бију превезао до планинског прево­ја где смо на уласку у кланац оставили своје аутомобиле. Мом џангризавом колеги више није сметало ни неве­зивање појаса, ни пушење у колима. Док смо се возили кривудавим путем који преко Белих планина (Мада­рес) води ка Хањи нисам издржао да му не кажем да Грци можда некада и напра­ве покоји ситан саобраћајни или други прекршај, али да људскост и гостопримство, грчко "филоти­мо", не могу да се усаде никаквим бриселским про­писима.

За последњих осам година, као српски амбаса­дор, заједно са Грцима сам сла­вио, стрепео и туговао. Про­слављао имендане, рођења и венчања, на последње путова­ње испраћао Константиноса Мицотакиса, Микиса Теодо­ракиса, Каролоса Папуљаса. Што сам боље и дубље упо­знавао Грчку и њено право, од уобичајене туристичке понуде сакривено, најлепше лице - од солунских предграђа попут Четрдесет цркава и Тријандри­је, преко јонских острва у рано пролеће и Додеканеза у позну јесен, све до снегом прекриве­них планинских високравни Псилоритија над Анојом - би­ла ми је све лепша. Више ми је пријала а наши растанци све су ми теже падали. Овај, после осам година непрекидног жи­вота с Грцима, најтеже.

Пишући књигу "Грчка: рат за независност, стварање др­жаве и препород нације", али и из непосредног искуства, схватио сам да је у политич­ком и културном смислу, у крајњој линији у смислу са­временог националног карак­тера и идентитета данашњих Грка узетих у целини, осећај за меру највећа грчка врли­на. Својеврсни грчки екви­либријум, односно победа средње линије као резултанте свих снага. Успешно мирење и синтеза супротстављених крајности - Истока и Запада, традиционалног и модерног, православља и просвећености, националног поноса и свести о сопственим слабостима, ја­ке државе и демократије, јаке војске и цивилне контроле над њом - највећа је победа дана­шњих Грка.

До ове победе Ка­раманлисова и Папандреуова Грчка након војне хунте није дошла нимало лако. Свакако не пре него што су се, након неретко крвавих унутрашњих сукоба, различите крајности показале као погрешне. Ако бих се усудио да после осам година суживота било шта за­мерим Грцима, то би једино могло да буде исто оно што понекад замерам и сопственом народу - повремено само­порицање. Један недостатак неретко праћен недовољним веровањем у себе и истовре­менoм фасцинацијом нечим страним. Дакле, одступање од средње линије. Одступање од античког принципа мере.

Грчка је изванредно лепа земља. Међутим, оно што је у њој најлепше нису природне лепоте. Њено највеће богатство нису природни ресурси. Нај­лепше и најбогатије што Грчка има су они који живе под пла­вим грчким небом. Од Крфа до Кастелориза, од Дидимотиха до Сфакја. Њени људи, Гркиње и Грци. Иако би свако хвала би­ло премало, њима га дугујем за ненадмашиво гостопримство и велику љубав којом су ме оба­сипали на сваком кораку.

Сећа­ње на њу неће моћи да избледи ништа, нити да обрише ико. Чак ни физичка удаљеност која је за љубав исто што и ветар за ватру. Мале гаси, а велике још више распламсава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације