Друштво

ФЕЉТОН - НИКОЛАЈ ХАРТВИГ ПРВА ЖРТВА ВЕЛИКОГ РАТА: Руски посланик је сахрањен у Београду са "почастима са каквим се владари сахрањују"

Пише: Драго Делић

27. 02. 2024. у 18:00

ПРВИ светски рат још није ни почео, а Русија је у тој дипломатској борби највиших европских званичника да се избегне по сваку цену, дала прву жртву. То је био њен амбасадор у Србији - Николај Хартвиг.

ФЕЉТОН - НИКОЛАЈ ХАРТВИГ ПРВА ЖРТВА ВЕЛИКОГ РАТА: Руски посланик је сахрањен у Београду са почастима са каквим се владари сахрањују

Као увод у нашу тему доносимо једно мало подсећање како је до тога дошло. Атентат на надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда који је дошао да присуствује војним маневрима у источној Босни на граници са Србијом, Аустроугарска је искористила као повод да нападне Србију.

У покушају да помогне у тражењу мирног решења, страдао је и руски посланик у Београду, Николај Хартвиг. Он је после Сарајевског атентата затражио пријем код аустроугарског колеге грофа Фон Гизла, желећи да као представник велике силе сазна шта Беч предузима тим поводом. Оно што је чуо од Гизла било је веома непријатно за Хартвига. Гизл му је рекао како руски посланик не може да утиче на одлуку Беча, што је јасно указивало на то шта се спрема. Као веома искусан дипломата, схватио је да се и Русија налази пред великим искушењем, као и цела Европа и да рат само што није почео. Пале су речи нетипичне за дипломатски протокол и Хартвигу је нагло позлило. Преминуо је у аустроугарском посланству. Новине су објавиле да је велики пријатељ српског народа преминуо од срчане капи, око три сата поподне, после разговора са грофом Гизлом.

ИЗНЕНАДНА смрт Николаја Хартвога ражалостила је цео српски народ, а на глас да је преминуо, масе света кренуле су ка руском посланству, где је већ стигао цео државни врх, на челу са престолонаследником Александром, принцем Павлом, члановима Владе.

„Политика“ у броју од 29. јуна 1914. године пише да су „истакнуте у знак жалости црне заставе у свим надлештвима, многим радњама и приватним становима. Исто тако отказане су синоћ све биоскопске представе, а музика по кафанама није свирала... Одложена је и свечана забава која је у част краљевог рођендана (Петра I) била заказана данас у вече у Официрском дому”. За ту свечаност Управа Вароши Београда издала је била посебну наредбу о одржавању реда на улицама „све док се поворка не врати из Саборне цркве и док војска не крене према Двору на парад, публика може стајати само на тротоарима”.

Свечаност није одржана, као ни заказане коњичке трке на Хиподрому. Свечаности су вероватно отказане и због атентатау Сарајеву, као неприкладне, јер би у Бечу могле погрешно да се протумаче.

ВЛАДА у Москви и породица Николаја Хартвига, прихватиле су молбу српске Владе, потеклу од бројних званичника и грађана да „осведочени пријатељ српског народа буде сахрањен у Београду”. Руски министар иностраних дела Сазонов је у представци написао да такав гест Владе у Београду за Русију представља велику почаст. Према речима Хартвигове ћерке Људмиле, то је била част и за породицу јер је њен отац говорио да би волео, када умре, да буде сахрањен у Србији.

Хартвига је на вечни починак испратио цео Београд, трговци су затворили радње, а на свим главним улицама биле су истакнуте црне заставе. Стари Београђани су говорили да такве сахране није било још од погреба кнеза Михаила. „Целог јучерашњег дана, цео Београд, од најбогатијег до најсиромашнијег грађанина, ишао је у Руско посланство да последњи пут види великог српског пријатеља и да му ода последње поштовање... Тако је поред тела Хартвига продефиловала цела српска престоница” писала је „Политика“ у броју од 1. јула 1914. Тако је било и сутрадан. „На Теразијама и по свим улицама куда ће проћи поворка, слегале су се масе становништва, не само из Београда него из ближе и даље околине, слободно се може рећи да је на улицама образовало шпалир око 100.000 душа, јер по кућама нико живи није остао”, извештава „Политика“ 2. јула 1914. године.

ХАРТВИГ је сахрањен на Новом гробљу 1. јула са „почастима са каквим се само владари сахрањују”. Народ је знао да препозна ко му је прави пријатељ, а нико није могао ни да претпостави да наступа један од најтежих периода у српској историји.

Познато нам је шта се после десило. Аустроугарска је упутила ултиматум Србији, за који је очекивала да неће бити прихваћен, што показује и начин уручења. Предат је 23. јула у 18 часова, када се у Влади обично налази само обезбеђење, с роком за одговор: одмах, незванично два дана.

Србија је прихватила све тачке осим једне - да аустроугарски органи обављају истрагу на територији Србије, али и за њу се може рећи да је била условно прихваћена, предлогом да то ради арбитража великих сила. Оцењено је да би прихватање тог захтева представљало губитак независности. Када је Никола Пашић донео одговор у аустроугарско посланство 25. јула поподне, особље је већ било спаковало кофере и спремило се за прелазак у Земун.

Одговор српске Владе, написан помирљивим језиком, прослеђен је читавом свету који га коментарише као крајње попустљив и миротворан, као израз прећутне делимичне капитулације, правдане скоро потпуном исцрпљеношћу Србије у тек завршеним Балканским ратовима. За неке је то био најоштрији документ који је једна држава уручила некој другој.

Највиши европски званичници водили су живу политичку активност како би се избегао рат који се назирао у ваздуху. Француски председник Поенкаре завршавао је посету Русији и из Петрограда упловио у Балтичко море ка Паризу, није ни имао времена да покрене неку нову иницијативу да се спречи најгоре.

ЦЕНТРАЛНЕ силе су очигледно биле ефикасније у договорима од земаља Антанте, биле су спремне за рат и нису хтеле да пропусте повод који се не одбија. Игнорисале су иницијативу Француске и Енглеске да се нађе неко одговарајуће решење и избегне рат, који се осећао у ваздуху.

Руски шеф дипломатије, Сергеј Сазонов, у разговору са аустроугарским колегом грофом Бертхолдом, видевши да се намере Беча не могу спречити каже: „Знам шта хоћете... Види се колико сте мирољубиви, пошто целу Европу бацате у огањ”. Аустроугарска је рат објавила 28. јула обичним телеграмом упућеним у Ниш, где се налазила српска Влада, а већ исте вечери почела је да бомбардује Београд.

Русија је одмах објавила општу мобилизацију, Немачка узвратила објавом рата Русији. За мање од недељу дана у рат су ушле Црна Гора, Белгија, Британија, Француска, за месец дана под оружјем је било скоро 80 милиона војника. Европа је постала главно поприште дотад највећег светског сукоба, а Србија прва жртва.

ИМА историчара који сматрају да је цар Николај увео Русију у рат без потребе, само да би помогао Србији. Међутим, када се добро сагледају тадашње прилике, посебно милитантни планови Немачке и њено подстицање Аустроугарске, јасно је да Русија није могла да остане по страни због сопствених интереса, исто као што то нису могле да учине Велика Британија, Француска, Италија. Сви су бранили своје интересе. Такве критике руског цара стизале су углавном од његових противника који су се борили за власт, о чему ће бити више речи касније, а став Николаја Другог дубоко је урезан у колективно памћење српског народа.

Моћна Аустроугарска је објавила рат малој и исцрпљеној Србији, која је тек изашла из два Балканска рата и чинила све да избегне нови сукоб, али не по цену да изгуби своју независност.

Србија у то време броји мање од 4,5 милиона становника, од чега нешто више од милион у новим областима - Рашкој, Косову и Метохији и Јужној Србији, тек ослобођеним од веков- ног турског ропства, неприпремљеним за нове борбе. Њено оружје је у технолошком смислу далеко слабије, али морал и људска снага су на високом нивоу.

ЦАР СПАСАВА СРПСКУ ВОЈСКУ

ЗАСЛУГЕ цара Николаја за спас српске војске нису заборавили ни српски народ ни краљ Александар када јетребало прихватити руске избеглице у егзодусу после Октобарског преврата. Његове речи упућене краљу Александру, захвална Србија је исписала на споменику руском цару у центру Београда, подигнутом тек пре неколико година. Оне гласе: „Ни у којем случају Русија неће остати равнодушна према судбини Србије.”

СУТРА: ПРВИ ТАЛАС РУСА СТИЖЕ У МНОГЕ СРПСКЕ ГРАДОВЕ