СЛАВИМО СРЕТЕЊЕ И ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ: Обичај је да се пале свеће, верује се у моћ њиховог пламена

СРПСКА православна црква (СПЦ) и њени верници данас славе Сретење Господње. У црквеном календару овај дан је означен црвеним словом, а Србија на овај велики празник обележава Дан државности.

Википедиа

Сретење Господње један је од најсвечанијих празника хришћанства. По јеврејском закону, свако дете је доношено у храм 40 дана после рођења. Четрдесети дан по рођењу Исуса Христа, Дева Марија са Јосифом одлази у Јерусалим у храм Божији, носећи младог Христа, да испуни двоструки Господњи закон, да се очисти од порођаја и да представи Господу своје новорођенче које је Симеон Богопримац примио на руке.

Овај празник је од суштинске важности за хришћанство јер указује на први сусрет Спаситеља Исуса Христа са људима.

На Сретење се срећу и раздвајају зима и лето. Од Сретења дани постају дужи, а ноћи краће, па се у народу каже "Сретење обретење".

Медвед одређује каква ће бити зима

Они који живе у близини зоолошког врта, прогнозу ће оставити медведима. Верује се да управо ове животиње данас одређују какво ће нас време чекати у наредном периоду. Ако је на Сретење сунчан дан и медведи изађу из јазбине и уплаше се своје сенке, па се врате назад, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

Ако не види сенку, изаћи ће из својих пећина да потраже храну и зима је готова.

Колико је ово веровање уврежено доказ су многобројни посетиоци зоолошког врта у Београду који су раније долазили да виде понашање мечке Гордане.

Обичаји и веровања

Обичај је да се на Сретење обавезно пале свеће јер се сматра да пламен има скривену чаробну моћ и да ће кућу штитити од грмљавине и других несрећа.

Овога дана девојке треба да пазе каквог ће мушкарца прво срести јер то може да одреди њену судбину. Верује се да ће се удати за човека попут оног ког је првог срела тог дана.

Према канону православне цркве Сретење је сврстано у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Празник се слави од времена цара Јустинијана, у црквеном календару је обележен црвеним словом, а у Србији има велико значење и симболику. Слави се и као крсна слава.

Дан државности Србије 

Такође, Србија данас обележава Дан државности, у знак сећања на 15. фебруар 1804. када је на Сретење подигнут Први српски устанак под вођством вожда Карађорђа и када је 1835. године донет Сретењски устав, први модерни Устав Србије.

На Сретење 1804. године, пре 220 година, група истакнутих српских првака са простора тадашњег Београдског пашалука, званично Смедеревског санџака, изабрала је Карађорђа, Ђорђа Петровића, за вожда, предводника. На збору је одлучено да се подигне буна против дахија, четворице самовољних господара у пашалуку у то време.

Њихов положај заправо није био легалан ни са становишта власти на Босфору, али је углавном невољно толерисан. Самовољно, неодговорно понашање дахија изазвало је широко незадовољство, не само код Срба. Незадовољни су били и разумнији Турци.

Овај термин у то време ваља разумети као синоним за муслимане. Реч је дакле била о људима најразличитијег етничког порекла, које је верски идентитет, припадност исламу, у складу са вековним нормама османске Турске, чинио у сваком смислу повлашћеним и владајућим слојем.

Пошто су дахије започеле уклањање виђенијих и предузимљивијих међу Србима, несумњиво у нади да ће тим путем обезглавити потенцијални бунт и свеопште незадовољство, уследила је реакција, отпор. Снага и опсег тог отпора, Карађорђеве буне, данас знане као Први српски устанак, изненадиће савременике, не само турске власти, или њихове званичнике на терену, него умногоме и оновремену Европу.

Отуда је Леополд Ранке, велики немачки историчар, и један од очева те науке у модерном смислу те речи, догађаје започете у Србији на Сретење 1804. године, назвао Српска револуција, сместивши их у ранг са великим покретима тадашњег света попут Америчке револуције, односно рата за независност САД, или Француске револуције. Ранке је несумњиво имао у виду да преображај започет Карађорђевом буном, а уобличен тридесетих 19. века, мерама до којих је поступно и мудро довео књаз Милош Обреновић, није био само крупна политичка промена него и потпуни друштвени преображај, крај феудалних норми у ослобођеном делу Србије, односно стидљиви зачетак грађанског друштва. Била је то такође изградња националне државе, што је за Немце Ранкеовог времена било веома важно. Надаље, Српска револуција послужиће као предложак, узор, и другима народима Југоистока Европе, посебно Грцима.

Непосредан повод за збор у Марићевића јарузи, код Орашца, били су догађаји знани као Сеча кнезова, убиства истакнутијих Срба, почев од угледне ваљевске куће Ненадовића. Намера дахије била је да, поред бројних других, буде уклоњен и сам Карађорђе. Збор у Марићевића јарузи код Орашца, у средишту Шумадије, донео је одлуку о неминовности буне, одлучног отпора, као и добро промишљен избор Карађорђа за вожда.

Његов избор извесно је био последица сасвим особеног угледа који је уживао. Важио је за жустрог, предузимљивог, оштрог и одлучног, али и човека бритке памети. Био је такође вешт трговац, стоком. Претежни извор знатнијих прихода оновремених Срба са простора Београдског пашалука био је извоз стоке у Аустрију. Била је то, показаће се, сасвим изузетна личност, какве се у историји ретко појављују. Истина, познато је било и да не трпи непослушност, да је каткад прек, па и да лако потеже оружје. Имао је такође, што је било веома важно у датим околностима, ратно искуство. Војевао је у аустријским фрајкорима 1788/1791 до Свиштовског мира. Фреикорпс, од немачког "слободни корпуси", изворно, Фреие Региментер, у значењу "слободни пук" тадашње државе Хабзбурга углавном су, према Турској, попуњавали Срби.

Претпостављени су им најчешће били граничарски официри. Упамћени су њихови заповедници тог времена, као пуковник Михаило Михаљевић или капетан Коча Анђелковић, о ком су испеване песме. Терор дахија је тада уместо да спута бунтовност Срба насупрот њиховим уверењима довео до распламсавања буне. Ситуација је била утолико тежа што је међу Србима постојало живо сећање на време Хаџи Мустафа паше који је из Београда управљао 1793/1801. Била је то, како се чинило годинама доцније, подношљива власт. Мустафа пашу дахије су убиле децембра 1801, од када се самовоља, која је прерасла у терор, само увећавала. Буна се, захваљујући одлучности Карађорђа, брзо ширила.

Подигавши се на оружје, у чему је Карађорђе имао много муке, српски устаници ослободили су већи део пашалука, почев од Колубаре, преко Шумадије, потом источних крајева, Поморавља, Подриња, одакле су буна надаље ширила према југу. Када је њихов положај постао немогућ, а пад Београда био надомак, дахије су покушале бег низ Дунав. Претходни покушај преговора, чему су се досетли пошто се буна распламсала, Срби нису прихватили. Посекао их је војвода Миленко Стојковић, јула 1804, на дунавском острву Ада Кале, у Ђердапу, које су тада настањивали Турци. Одстрањивање дахија догодило се уз подршку представника легитимних власти на Босфору. Пошто намера примиривања устаника ауторитетом Бећир паше, из Босне, није донела резултате, Султан на Србе шаље Хафиз пашу.

Био је то преломни момент.

До тада је постојала представа да се устаници боре против узурпатора, које је настојала да уклони или претходно уразуми и Висока Порта. Од пораза Хафиз паше на Иванковцу, постаје несумњиво да су Срби у устанку против турске власти уопште. После Боја на Иванковцу, недалеко од Ћуприје, августа 1805, следе победе Срба на Мишару, августа 1806, и на Делиграду, септембра. Уследиће преговори, током лета и јесени те године, знани као Ичков мир, којима је требало да се постигне обострано прихватљиво мировно решење. Проблем ће међутим бити захтеви Русије да Срби наставе борбе пошто је Русија заратила са Турском. Читав Београдски пашалук ослобођен је током 1807. године. Коначну судбину Првог српског устанка одредиће исход Руско турског рата, пошто су Русија и Османска Турска потписали мир у Букурешту 1812. Русија се тада, суочена са Наполеоновом инвазијом, окреће рату против Француза и широке коалиције коју су они предводили. Турска је Карађорђев устанак угушила 1813. Уследио је егозодус устаничких првака, и самог Карађорђа, потуцање "од немила до недрага" по Аустрији и Русији.

У Србији, Турци у то време спроводе страховит, неописив терор. Догодиће се потом неуспела Хаџи Проданова буна 1814, такође угушена у крви, а затим Други српски устанак априла 1815. године, на Цвети, у Такову. Књаз Милош Обреновић који га је предводио, показаће се не само као вешт ратник него, још важније, као мудар и вешт преговарач. Управо он је, поступно, издејствовао повлачење Турака, осим из утврђених градова, поделу земље сељацима и даље тихо ослобађање. Иако угушена брутално, Карађорђева буна поставила је темеље нове српске државе.

Такође, Српском револуцијом започиње процес ослобађања хришћанских народа Југоисточне Европе од Турске.

Устанак Грка 1821. уследио је по српском узору. Истина, Грцима је успело да потпуну самосталност извојују битно пре Срба, чему је помогла њихова широка популарност, углавном због античког наслеђа. Такође и чињеница да је међу њима било много предузимљивих, добростојећих људи, трговаца, са јаким везама у европским престоницама. Срби тако нешто нису имали. Карађорђеви устаници добијали су помоћ само од Срба са простора Аустрије, углавном потоње Војводине, одакле су пристигли први учени људи попут Доситеја Обрадовића, Ивана Југовића, Михаила Филиповића, писари, наставници Велике школе, школовани официри, наоружање, муниција. Из окриља карловачког митрополита Стратимировића потекла су и прва хералдичка знамења, обликована по европским стандардима, али ослоњена на српске традиције, која ће устаници усвојити. На Сретење је 1835. донет је и први, краткотрајни устав Књажества Србије.

Његов творац Димитрије Давидовић, претходно је у Бечу, где је студирао медицину, основао 1813. "Новине сербске". Уређивао их је и водио заједно а Димитријем Фрушићем, такође студентом. Обојица су били Сремци. Лист је угашен фебруара 1822, услед финансијских недаћа.

Давидовић је потом прешао у Србију књаза Милоша где наставља да објављује новине, али обавља и бројне друге званичне функције, између осталог пише и устав. Устројен по узору на најслободоумнија уставна решења оновременог света, попут Француске, односно Белгије, Давидовићев устав, иако усвојен, остао је формално на снази свега 55 дана. Већина земаља ондашње Европе није ни имала уставе, па ни ни Аустрија, Турска и Русија, које су издејствовале његово повлачење.

БОНУС ВИДЕО: СРЕТЕЊСКИ БРОЈ "НОВОСТИ" - Читајте у празничном издању о актуелним темама на повећаном броју страна

(Телеграф)

Препоручујемо

Друштво

0 8

СЛАВИМО СВЕТОГ ТРИФУНА, А МНОГИ ПРАВЕ ГРЕХ КОГ НИСУ НИ СВЕСНИ: Овако се помолите за љубав и спасење

14. 02. 2024. у 07:38

Друштво

0 7

ДАНАС ЈЕ ЦРВЕНО СЛОВО: Славимо Света три јерарха - Народ верује да нам време ове године зависи од данашњих ветрова

12. 02. 2024. у 07:52

Панорама

0 0

ЦРКВА ДАЈЕ ОДГОВОР: Шта радити с одећем и крстом покојника?

06. 02. 2024. у 21:58

Друштво

0 1

СЛАВИМО СВЕТОГ АПОСТОЛА ТИМОТЕЈА: Један од Христових "малих апостола" - Верује се да данас треба да урадите једну ствар

04. 02. 2024. у 07:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације