ДЕЦА СЕ НОСЕ С КРИВИЦОМ ПРЕЖИВЕЛИХ, НАШ ЗАДАТАК ЈЕ ДА ИМ ПОМОГНЕМО: Ево шта је учињено да се трагични догађаји из маја не понове

РАДНА група за ментално здравље и сигурност младих, која је основана након масакра у ОШ "Владислав Рибникар", као и оног у Орашју и Дубони огласила се опширним саопштењем о учињеном до сада на покушајима санирања и превенције последица трагичних догађаја, истичући да подаци и бројке говоре да јесте јако много урађено, а након критика у јавности је недовољно па и да није ништа урађено. Саопштење радне групе преносимо у целости:

Фото: Д. Миловановић

Радна група за ментално здравље и сигурност младих основана је 12.маја 2023. након масовних убистава од 3. и 4.маја. Задатак Радне групе је да: припреми Предлог програма подршке менталном здрављу и сигурности деце и младих, са посебним акцентом на успостављање мултисекторске сарадње која би обухватила образовне установе, здравствене установе и друге организације које се баве или имају утицаја на ментално здравље деце и младих; да координира мере и активности подршке менталном здрављу и сигурности деце и младих; као и да координира спровођење и мерење ефеката тих мера и активности.

Подаци и бројке говоре у прилог томе да је у оквиру Радне групе јако много урађено на покушајима санирања и превенције последица трагичних догађаја, иако се стиче утисак како у делу јавности, тако и међу професионалцима, да то није довољно или чак да ништа није урађено да је нешто пропуштено, као и да није обезбеђена адекватна помоћ. Покушајима разумевања овог искуства стручњаци су се бавили и на супервизијама - укупно су одржане 73 супервизије помагача и осам супервизија супервизора, као и на консултацијама са међународним стручњацима из ове области.

РЕЗИМЕ И ЗАКЉУЧЦИ (осам месеци касније) 1. У првим данима, недељама и месецима последице трауматског искуства које је непосредно и посредно погодило појединце, породице, групе, институције и целу заједницу - шире се у виду концентричних кругова и испољавају на различите начине. После извесног времена, код већине, спонтано или уз стручну помоћ, интензитет ових манифестација се смањује и уступа место туговању. Код мањег броја појединаца тешкоће трају дуже и испољавају се у виду Посттрауматског стресног синдрома.

2. Туговање као следећа фаза настаје са емоционалном спознајом да су губици који су се десили трајни. То је болан процес одвајања од изгубљених особа и има своје фазе, које су традиционално обележене поменима - четрдесетодневним, шестомесечним, годишњим... Најтежи и најтрагичнији облик туговања је туговање за изгубљеном децом, који траје много дуже. Туговање је у великој мери самоисцељујући процес током којег се осећај губитка не смањује, али живот почиње да расте око тога. На крају, туговање помаже да се сачувају сећање и љубав према онима којих више нема. На колективном нивоу, меморијални центри отелотворују заједничку тугу и сећање за све чланове заједнице у садашњости, као и за генерације које долазе.

3. Школама, као институцијама које су у трагичним догађајима из маја 2023. биле директно погођене траумом неопходна је помоћ и подршка да поново успоставе своје основне функције - да постану места сигурности, учења, васпитавања и дружења са вршњацима. Наша процена је да се процес опоравка погођених школа развија у добром правцу. У друштву су се десиле очекиване поделе и поларизација, али је важно да радимо на развоју саосећања, солидарности и превенцији у којој свако и сваки систем има своју улогу (не само струка).

4. Иако су постигнути одређени напретци, пут ка потпуном опоравку је дуг и захтева посвећеност, стрпљење и сарадњу много већег броја актера у друштву. Позивамо јавност да нас подржи и да се разуме деликатност времена у којем се налазимо, у нади да макар око питања менталног здравља можемо да покажемо капацитет и ширину за постизање неколицине заједничих циљева, од којих је један кључан: да се нашем друштву више никад не понови 3. и 4. мај 2023 године.

- Од маја месеца подршка и помоћ је понуђена свим директно погођеним школама (укупно 11 школа) од којих се нису све изјасниле да им је потребна додатна помоћ. Непосредна подршка запосленима у ООШ "Владислав Рибникар" се пружа од маја месеца кроз различите радионице и групе.

- Психосоцијално саветовалиште основано је у Омладинском позоришту "Дадов" од краја маја месеца, а од септембра месеца се налази у Дечјем културном центру Београд. Поред индивидуалне подршке, успостављена је и групна подршка у свим разредима где је постојало интересовање више од троје родитеља и ђака.

- Пружање психосоцијалне подршке је организовано и у Лазаревцу и Качареву на позив школа због кризних догађаја у школама. Током трајања летњег распуста помоћ се континуирано пружала у Београду, Панчеву, Лазаревцу, Младеновцу, Смедереву и Малом Орашју, ван школе у заједници. Од јесени помоћ се континуирано пружа и у школи у Дубони и Малом Орашју. Укупан број свих корисника психосоцијалне подршке закључно с децембром је 1397.

- Од септембра месеца започете су активности у ДКЦБ за родитеље, "Разговор са родитељима" је конципиран као отворена психоедукативна група кроз које је обрађено 10 тема у периоду од четири месеца а којој је присуствовало 201 родитеља.

- У септембру месецу, Одржане су 4 трибине на тему "Повратак у школу-изазови и дилеме" у Београду, Младеновцу, Смедереву и Дубони а на којима је присуствовало више од 160 људи.

- У пет школа у Београду и седам школа у општини Младеновац и Смедерево спроведен је полу-структуирани интервју за процену стања трауматизма, укупан одзив је био 261 ђака.

- Припремљене су и у процесу штампања три публикације: "Ментално здравље ученика-зашто је важно, како препознати проблеме и како реаговати" намењено наставницима и школском особљу по питању раног препознавања знакова и интервенција које се могу урадити у оквиру школе; "Прва психолошка помоћ"- материјал за све који су укључени у поступке прве психолошке помоћи, поготово онима који раде с децом и младима након кризног догађаја: "Вештине за психолошки опоравак"- публикација намењена стручњацима, педагошко-психолошким службама школе као и другима укљученим у поступак помоћи опоравка након трауматског догађаја.

- У фебруару месецу 2024. реализоваће се обука "Унапређење компетенција запослених у систему образовања у области заштите менталног здравља" у којем ће учествовати просветни саветници и саветници спољних сарадника запослени у школским управама како би били обучени за будуће тренере који ће даље спроводити обуке по школама.

- Током лета написан је предлог "Протокола о поступању у кризним ситуацијама" који ће (након усвајања) представљати основ за одговор државе на будуће кризне ситуације.

- Успостављена је професионална сарадња са стручњацима из Норвешке и Америке који су поред редовних онлине консултација два пута до сада боравили у Београд. У октобру је у сарадњи са међународним експертима и УНИЦЕФом одржан стручни скуп на тему "Траума код деце и младих" којем је присуствовало 73 учесника (психолози, психијатри, лекари, социјални радници).

- Преузети су први кораци да се у текућој години реализује национално истраживање на тему "Студија преваленције психијатријских поремећаја код деце и адолесцената у Републици Србији" како би по први пут имали пресек менталног стања деце и младих у Србији и сходно резултатима изнели одређене системске препоруке.

Догађаји из маја претходне године представљају трауматска искуства не само за децу и родитеље већ и за цело друштво. Трауматска искуства која су заиста без преседана. До те мере изван оквира очекиваног, да их чак ни законодавац није предвидео. У психолошком смислу, за већину људи убиства у Рибникару, Малом Орашју и Дубони тежа су од поплава и потреса јер је катастрофа коју је направио човек, а не природа; тежа од бомбардовања и ратова на туђој територији јер је то урадио неко ко је био део наше заједнице и део одељења. То што су убијена деца и млади чини да је ово за многе људе у психолошком смислу теже од ранијих масовних убистава попут онога у Великој Иванчи иако и са људске и стручне стране не постоји разлика. Последице догађаја су дуготрајне и попут концентричних кругова захватају ширу друштвену заједницу, а искуства (из других земаља) говоре да су за прораду и интеграцију оваквих догађаја понекад потребне године. У таквим околностима, када је цело друштво рањено, сасвим је очекивано нажалост и да дође до поларизације унутар групе, уместо до већег заједништва и солидарности. Видљиве последице са којима се већ суочавамо је поларизација јавног мњења присутна кроз оштру реторику, љутњу, тражење кривца и предлагање радикалних решења. У тако поларизованом пољу, оно што нуди струка поново и често делује недовољно, јер не задовољава потребу за радикалним, недвосмисленим, једнозначним, универзално одговарајућим и брзим одговорима. Колективна жалост после траума је најкомпликованији дуготрајни процес у друштву. Наиме, компликоване, трауматизирајуће околности некада доводе до тога да изгледа као да у друштву које жали није могуће у исто време задовољити различите етичке принципе, вредности или потребе. Што је степен трауматизације већи, то смо наравно емотивно и реактивнији и теже је отворити и одржати конструктиван дијалог унутар друштва који би довео до решења које ће бити задовољавајуће за све стране како би процес исцељења отпочео. Због свега наведеног је важно да се креира простор унутар којег ће се чути различита осећања, разумети бол и снагу жртава, рањивост и снагу преживелих. Конструктиван дијалог је могућ само ако будемо толерантнији, стрпљивији, да настојимо да разумемо шта је трауматско искуство, избегавамо ескалацију тензије, те да подстичемо емпатију, солидарност, уважавамо позицију највулнерабилнијих.

У процесу санирања последица трагичних искустава и опоравка директно и посредно погођених појединаца, група и шире друштвене заједнице неопходно је разумети шта се догодило. Због тога ћемо у даљем тексту покушати да детаљније појаснимо шта је траума и процес туговања,

1. ТРАГИЧНИ ТРАУМАТСКИ ДОГАЂАЈ И ОЧЕКИВАЊА ЈАВНОСТИ Природа трагичног, трауматског догађаја у јавности изазива очекивања да се ситуација мора "одмах решити", "да је струка заказала у могућности да се трагедија предвиди и спречи", "да струка мора да има прецизне одговоре око тога како треба поступати". На жалост, суочили смо се са недоумицама и учења кроз искуство у новој и за нашу средину непознатој ситуацији и са значајним и сложеним стручним, етичким и социјалним изазовима. Кроз консултације са колегама из иностранства (Америка, Норвешка) разумели смо да ово искуство није одраз некомпетентности и нестручности, већ да је неминовно, да је на жалост овакве трагичне догађаје најчешће немогуће предвидети, као и да упркос искуствима из других земаља свака средина има своје специфичности. Због комплексности и специфичности сваког појединачног трауматског искуства немогуће (а и непрофесионално) дати одговоре типа "мора баш тако, то је сигуран пут и сл". Наиме, потребно је да проценимо и раније искуство, ми смо високо трауматизовано друштво кроз деценије иза нас - ова траума је дала материјала да се покрену све раније трауме. Важно је, дакле, која су и каква била сва ранија трауматска искуства. Потом, које ресурсе тај неко има и унутар себе и око себе. Колико и како те ресурсе користи, колика је нека природна отпорност на стрес, који је тај неко тип особе, колико је био изложен / угрожен, колики је био степен контроле, да ли је постојала могућност за бег и борбу, да ли је био сам или са неким подржавајућим, колико је трајало, како се завршило. Ово су само нека од питања која би требало узети у обзир и то је само почетак. Свака од ових тема утиче на то како ће неко реаговати и шта је оно што тој особи треба за опоравак. То је разлог зашто је у јавности често изгледало као да сви различито говоримо.

2. РЕАКЦИЈЕ НА ТРАУМАТСКИ ДОГАЂАЈ Када се деси трауматски догађај (посебно неки оволике снаге), скоро сви имамо барем неку емоционалну, телесну, мисаону или понашајну реакцију. Те реакције, обично се везују за један од наших биолошки датих одговора на стрес и трауму: бег, борбу, залеђеност или подређеност.

Бег или борба

Када су одговор на трауму бег или борба, активан је симпатички део нервног система и ми осећамо висок степен побуђености - емоције су преплављујуће, не можемо да престанемо да мислимо о ономе што се догодило, намећу нам се слике како је то све изгледало, имамо ноћне море и сл. Тако побуђени, убрзано ћемо размишљати и имати јак порив да одмах нешто урадимо да се свега тога решимо. У борбеном стању, покушаваћемо да вратимо осећај контроле и сигурности да се ништа слично никада неће десити, тражићемо брза решења и јасне одговоре „ко, шта, како и зашто", бићемо сигурни да знамо како је најбоље, а оне који не мисле исто видећемо као некога ко директно угрожава нас (и наше најближе). Из овог стања ствари видимо као црно-беле, а оне који не мисле исто често опажамо као непријатеље и некога ко нас угрожава.

Избегавајуће стање

У избегавајућем стању имаћемо порив да избегнемо сећање и било какав контакт са трауматским искуством - имаћемо потребу да не мислимо, да се правимо као да се ништа не дешава, да избегнемо (па и уништимо) све подсетнике на трауматски догађај и сл. Неретко ћемо избегавати и било какву врсту дијалога на ову тему.

Залеђеност

Кад је наша реакција на трауму залеђеност, (када делује парасимпатички део нервног система) ми немамо осећања већ само неки уопштен осећај утрнулости. Неретко имамо утисак да не можемо ни да мислимо, заборављамо, искључујемо се, осећамо неку маглу и тупост. На нивоу понашања доминира доживљај да смо без енергије и клонули, па се тешко покрећемо и активирамо („најрадије бих само ћутао и гледао у једну тачку"). Све поменуте реакције, иако ван нашег уобичајеног начина реаговања, представљају нормалне реакције на трауматски догађај.

3. ПОСТТРАУМАТСКИ СТРЕСНИ ПОРЕМЕЋАЈ ИЛИ ОПОРАВАК Истраживања и искуство показују да код велике већине људи овај тип реакција траје од неколико дана до неколико недеља (симптоме анксиозности, депресије и посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП). Трауматски догађаји остављају трага и мењају нас, али то не значи да нужно изазивају трауму или мењају особу на горе. Да, код неког процента људи (по литератури 10-20%) може доћи до озбиљније реакције попут посттрауматског стресног поремећаја (који се доста успешно лечи), али се велика већина одраслих и деце успешно опорави. Не треба да заборавимо и да код великог броја људи (50-80%) постоји и нешто што називамо „посттрауматски раст" односно, раст проистекао из трауме.

Иако у причи о трауми има пуно биолошког и опште људског, у разумевању да ли ће нешто бити или неће бити трауматско искуство морамо да направимо индивидуалну процену. 4. ТРАУМА И ПСИХООЛОШКА ПОМОЋ Одмах након трауматских догађаја, велики број људи је потражило помоћ. Током лета је очекивано мање било захтева за подршком; људи су једноставно мање били присутни и несвесно се очекивало да ће се нешто разрешити. Међутим, знамо да туга иде у таласима. Код већег броја људи је владало затишје током лета и нека жеља и нада да ће нова школска година донети нешто ново. Пуна свест о губитку захтева време, а непролазност осећања туге је то нешто с чим се суочавамо.

Од септембра месеца, важно је напоменути да се ипак и упркос свему већина деце уклопила у нову школску годину и наставила свој живот у школи желећи да сачувају своју окружење. Враћање на познато и одржавање рутине у досадашњим искуствима и истраживањма показало се као један од најважнијих фактора за превенцију посттрауматских реакција. Други фактор је социјална подршка - у овом случају вршњачка група (разред) и наставници који су за многу децу били извор сигурности и подршке.

Уклапање у нову школску годину никако не значи да се деца нису суочила с губитком и да се не суочавају већ да проналазе начин да преживе трауматско искуство и то је процес током којег стање осцилира. Исто важи и за децу која се уклапају у нове школске средине. Сведоци смо да се носе и с нечим што називамо кривицом преживелих - и наш задатак је да им помогнемо да изађу на крај с тим осећањем- Такође, свакодневно суочавање с губитком, суочавање с одсуством изгубљених је нешто с чим се носе и у чему им помажемо. 5. ОДРАЖАВАЊЕ ТРАУМЕ НА ФУНКЦИОНИСАЊЕ ДЕЦЕ, РОДИТЕЉА И НАСТАВНИКА У ШКОЛИ У школи постоје проблеми сада чини се и више са децом која су и пре догађаја имала проблеме у понашању и прилагођавању. Код једног броја ти проблеми су се сада интензивирали, а наставници и друго школско особље чине максималне напоре да се школа врати у оквире „нормалног" функционисања у почетку су били бојажљиви у постављању граница или су ишли у другу крајност...јер се плаше да нешто не пропусте. Страх родитеља и наставника ометала их је да се понашају родитељски, у складу са ауторитетом родитеља или у складу са ауторитетом наставника, што се могло и очекивати. Кроз различите групе и радионице разговарали смо о стиловима васпитања, важности јасних и недвосмислених порука...

У свему наведеном, једна група је под додатним притиском, а у питању су наставници. Са једне стране, они су сами били непосредне и/или потенцијалне жртве, а са друге стране- на њима је да наставе да живе и функционишу у школском контексту, при чему се од њих пуно очекује, а уједно ауторитет и позиција им понекад нажалост нису у складу са тим. У вези са наведеним важно је поменути и феномен "жртвеног јарца". У околностима које су у овој мери трауматизирајуће, сасвим је очекивано да смо сви преплављени негативним емоцијама, тугом, страхом, бесом, кривицом, доживљајем немоћи... Што су негативне емоције интензивније, то нам је теже не само да их толеришемо, већ и да сачувамо реалистичан поглед на свет око нас који подразумева и прихватање комплексности са једне (пуно фактора је довело до наведене ситуације) и повремене немоћи са друге стране (можда заиста нисмо могли ништа да учинимо да спречимо да се ово догоди). Тада је природна тенденција људског ума да покуша да креира једноставну слику света у којој постоји један кључан носилац одговорности. Чињеница да је таква тенденција природна и да доводи до привременог олакшања, не значи и да је она пут ка исцељењу и суштинском решавању проблема, напротив! Важно је да се разумеју ове појаве у школској заједници и кроз дијалоге на нивоу одељенских заједница, родитеља, наставничких савета препознају ове појаве и укаже на њих. Школама је након трауматских догађаја потребно приступити као рањеној и рањивој средини којој је потребна помоћ на свим нивоима и у свим сегментима њеног функционисања.

6. ТРАУМА И СОЦИЈАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Питање је наравно шта се дешава са децом у таквим околностима? Како се деца осећају када виде да одрасли, који треба да буду извор сигурности и утехе, не могу да се међусобно сложе? Такве околности им свакако компликују живот. Јавља се простор за осећање кривице, за конфликт по питању лојалности, за страх, а што све заједно омета процес исцељења. Оно што је у свему наведеном срећна околност је чињеница да је и капацитет за опоравак и резилијентност код младих заиста огроман (често много већи но што одрасли то претпостављају). Велика већина је у стању да и након најстрашнијих догађаја нађе пут ка исцељењу. Повратак у групу, као и поновно успостављање старих рутина су један од најбољих начина да им у томе помогнемо. Важно је да ми, као друштво наставимо да тражимо начина да помажемо и оном делу групе која жели да "настави даље" (да преживи), као и онима за које је наведена ситуација била у тој мери повређујућа да они (барем за сада) не виде куда и како даље. Да бисмо у томе успели, неопходан предуслов је да настојимо да контролишемо управо раније поменуту склоност поларизацији (као и емоционалној хиперреактивности која је у основи).

Сматрамо да је врло опасно изношење у јавност свих података и свега што се тиче догађаја...само мали број грађана могу да разумеју и издрже све информације, да се преисиптују о тачности истих, да буду неутрални и неполаризовани. Додатно, стављање прича о убицама као и њихове фотографије на насловне стране може да изазове ретрауматизацију код појединих људи али и да доведе до ефекта "заразе" што је оно чега се као струка највише бојимо, то јесте, ситуација понављања догађаја и увек су обележавања, годишњице и сличне ситуације оне које носе с собом ризик да се догађај понови.

Уважавајући овакве препоруке посебно треба да разумемо идеју људи који су изгубили своје најближе да ће бити заборављени, јер постоји страх да кад се туговање смањи да ће се десити заборав - али то је велика заблуда. Туговање се претвара у сећање које може да се материјализује на нивоу друштва - кроз различите друштвено одговорне активности сећања на жртве (различите награде по имену деце, улице у граду, меморијални центри, едукативни програми, радионице и сл). Потпуно смо свесни да ће увек бити и тужно и болно и да живимо с тугом и болом која треба да буде покретач подршке оваквим иницијативама.

Имамо потребу и обавезу да вас упознамо са нашим промишљањима и дилемама, јасно нам је да су многи процеси ван домашаја стручних интервенција и да припадају домену личне, социјалне и моралне одговорности. С друге стране моћ или немоћ струке јесте у рукама стручњака али и оних који подршку траже и чују оне који желе да буду ту за њих.

Месеци преиспитивања улога, одлука, немогућност егзекутивности неких, осећај манипулације струком и сл. су само неке од тешкоћа с којима се суочавамо на свакодневном нивоу. Супервизије, промишљања, анализе, издражавање свих тешких ситуације, преиспитивања су свакодневна. И трајаће. Супервизори пројекта: Тија Деспотовић, Иванка Дуњић, Десанка Нагулић, Тијана Мировић, Радмила Вујић Бојовић, Невена Чаловска Херцог, Владимир Боровница, Зорица Марић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације