ЖИВИМО У ГЛОБАЛНОМ ГУЛАГУ: Интервју - епископ бачки Иринеј

КАДА говоримо о обрисима нове епохе имамо у виду ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације свешћу и савешћу...

Фото Д. Дозет

ЊЕГОВО преосвештенство епископ бачки Иринеј, дуже од деценију, у недељнику "Печат", а у сусрет најрадоснијем хришћанском празнику, износи своја запажања која се могу посматрати као "биланс стања нације" и глобалних гибања. Преносимо вам најзанимљивије делове из божићног интервјуа, који је по обичају водио Милорад Вучелић.

Напади на цркву

ЧЕСТО сам у прилици да посматрам слику Уроша Предића, названу "Узбуркано море".

Изложена је у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору.

Фото Танјуг

Протекла 2023. година - као и 1910. година када је слика настала - била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна. Наш патријарх, светејши Порфирије, данас се - исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена патријарх српски Лукијан тада - посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага СПЦ и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Као и у доба Лукијана Богдановића, патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима "џак за ударање". Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Српска православна црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску "ХПЦ", сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову "МПЦ", данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, "ЦПЦ"; затим "истинску СПЦ", "слободну СПЦ" и њима сличне "удруге" на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се - што не дао Бог - на историјској позорници појави и фамозна фантомска "ЕПЦ", или "ЕУПЦ", или "НАТО-ПЦ", онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине.

Сат судњег дана

ЧИТАВ свет данас гледа казаљке "Сата судњег дана" (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ 78 година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда.

Фото АП

Када говоримо о обрисима нове епохе и новог поретка, имамо у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, "може да буде, али не мора да значи". Лично, верујем и знам да је Христос својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведних, обичних људи, "несветих, а светих", људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима.

Трагедија у Украјини

ЦРКВЕНО законита Украјинска црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље.

Фото АП

Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске православне цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских - боље рећи антихристовских - подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права "ЛГБТ-популације" и других категорија људи и животиња, све до паса луталица, али "не примећују" страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у "међународној заједници" колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света.

Власт између Сциле и Харибде

ОДЛУКЕ Сабора, Синода, патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органа било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, СПЦ морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на "свету простоту", а камоли на наивност. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку.

Фото М. Анђела

И још само једна мала констатација: у српском друштву се повампирио лик из Нушићевог "Сумњивог лица", срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један "срески шпијун": ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и - на крају или на почетку - СПЦ.

Српска Спарта и "Војвођанери"

ЗА разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака Алексе Жуњића, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела "Српска Спарта", некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз "Црква Србије", све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске патријаршије и неких других помесних православних цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање.

Фото Д. Миловановић

Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског - али и "војвођанерског" - кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије СПЦ, али и за Српску патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има.

Колонијална свест

НА јавној сцени, не само у околним државама и државицама него и у нашој матичној земљи, има људи којима смета, чак их и онеспокојава, и сам придев српски, -а, -о. Њима смета и придев руски, поготову ако се ради о руском свету. Могли бисмо се овим поводом играти значењем речи јер се "руски свет" на руском језику каже "руски мир". У исто време ти исти падају у екстатични занос када се каже pax Americana, "амерички мир", за који није непознато шта значи и како у пракси изгледа. Ради се о колонијалној свести људи који прихватају сваку хегемонију САД - економску, војну, културну. Том синдрому је подлегао знатан део европског континента. И ми, живећи на размеђу Запада и Истока, са жаљењем увиђамо да предивне културе које је Европа столећима рађала и неговала под својим скутима буквално нестају у америчком melting pot-у (лонцу за претапање). Отпор таквим процесима изазива и феномен - да чак и поједине речи изазивају отпор и непријатељства.

Фото Танјуг

Различите околности о којима данас, поред осталог, разговарамо, описао је, кратко и јасно, највећи српски песник Његош речима: "Не бојим се вражијега кота, нека га је ка` на гори листа, но се бојим од зла домаћега!" Ако знамо да и у Београду, па, нажалост, и у Новом Саду, има политичких странака и "социјалних група", како би их именовао велики руски мислилац Александар Зиновјев, којима смета постојање Републике Српске, као што има и "Срба" који се поносе тиме што презиру српски народ, посебно онај западно од Дрине, чему смо претходних дана били сведоци, не можемо се чудити ни оном хоџи из традиционално усташког Козарца.

Старац Милија и Косово

ШТО се тиче положаја наше Цркве и српског народа на Косову и Метохији, посебно док западне силе држе на власти Куртија, могу само да се послужим стиховима старца Милије:
"Куд гођ Марко земљу походио, ничему се није зачудио."

Упућујем два питања онима који тврде да наша Црква није "у довољној мери ангажована" и није "довољно присутна у страдањима свог верног народа". Прво питање: ко данас највише страда на Косову и Метохији борећи се за вековне светиње и за опстанак српског народа? Српска црква или неко други? Друго питање: када је и који београдски носилац "критичког мишљења" о СПЦ последњи пут био - ако је икад и био - на Косову или у Метохији? Да ли зна у каквом окружењу и гету живе свештеници у тамошњим градовима и селима, "очишћеним" од Срба, или монахиње у Девичу, у Дреници? Зашто су за Куртија, ма шта да им је мотив, а против Цркве својих предака и потомака, па и своје сопствене? Критичка мишљења потичу махом од неформалних група које се, с мене па на уштап, састају у београдским "салонима", а крштавају се именима као што су "Одбор за заштиту" овога или онога и њему слична. Ни најмање не желим да оспорим њихово родољубље, као ни њихова завидна академска, научна, интелектуална и стручна звања и знања. Као појединци, они остављају утисак пристојних људи, али као група, због свог вођства или због нечег другог, они имају проблем који се показао и пред протекле парламентарне изборе и после њих, када је покрет "Србија против насиља" (?) постао протагониста вандалског насиља у Београду. Чезну, види се, за политичким утицајем, за влашћу пошто-пото, позивајући се, наравно, искључиво на патриотске разлоге, али никако да се снађу на политичкој арени.

Фото Д. Миловановић

Или презају да их народ неће препознати као заиста веродостојне или им нека невидљива рука, месец дана пред изборе, ускрати жељени успех. Стога они, колико упорно толико и безуспешно, настоје да за своје политичке идеје и пројекте буквално упрегну СПЦ, патријарха, владике, свештенике. Они би да дају програм, стратегију и тактику, а Црква послушно да извршава. Када схвате да су њихове жеље неоствариве, дуре се, а недавно, у бесу, скоро да су прешли сваку меру. Његову светост патријарха - који се у име Цркве буквално први, док они нису ни схватили шта се дешава, одлучно огласио против француско-немачког концепта за решавање косовско-метохијског проблема - прозивали су непрестано да он и Црква ћуте о том предлогу, опасном и ризичном, чак катастрофалном са српског становишта.

Наравно, и друге политичке групације - лажни Европејци, лажне демократе, лажни еколози, лажни заштитници људских права, посебно лажни заштитници женских права - сви имају "критичко мишљење" о СПЦ. Њихов људски морал и интелектуални ниво "сублимирао" је псовач на једном од CNN медија. Сви они упорно покушавају да Цркву упрегну у своја кола, а када би им се пружила прилика, вероватно не би били нимало другачији од својих идеолошких претходника. Не заборавимо: српски комунисти су побили 213 православних свештеника, а хрватске усташе 48 мање. Треба додати и послератне жртве "диктатуре пролетаријата".

Однос према веронауци

С ОБЗИРОМ на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни "извођач радова" за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке "елите".

Фото И. Маринковић

Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога и те како потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих.

Амнестија џелата из НДХ

УЗАЛУДАН би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије. Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију - ревизионисти "свих земаља" били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и "митоманије". Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене. Каква орвеловска замена теза - истина је лаж, а лаж је истина! Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце. Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ.

Фото Д. Дозет

У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: "До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору". СС-генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи. Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба. Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: "Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце, - то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000". Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четник било партизан, и тако постале жртве "србочетничке" и "србокомунистичке" промиџбе илити пропаганде?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације