РАДОВАН БИО КИЧМА БОРБЕ СРПСКОГ НАРОДА: На данашњи дан 1992. године посланици на седници парламента изабрали првог председника републике

СЕДНИЦА на којој је тог 17. децембра 1992. године др Радован Караџић изабран за првог председника Републике Српске, била је историјска и свечана, иако су се већ тада црни ратни облаци надвили над БиХ, а српски политичари били свесни да све што раде мора за резултат да има опстанак нашег народа на вековним огњиштима и опстанак Републике Српске.

Фото Приватна архива

Саговорници "Новости" који су били сведоци и учесници седнице Народне скупштине одржане на Палама, на којој је Караџић постао председник, кажу да су дуг аплауз, понос у грудима и понека суза радосница показивали колико су ти људи безрезервно волели, бринули и славили Републику Српску, њене институције које су сами стварали, а највише њен народ.

- Никољданска скупштина, како сам је још тада називао, по узору на неке скупове у Србији Карађорђа и Милоша (а Радован се смешкао препознавши моје мале историјске паралеле), била је логичан след догађаја те године - каже Слободан Ђ. Бијелић, посланик првог сазива Народне скупштине РС и један од првих потпредседника Српске демократске странке.

Он се присећа да су прво 28. фебруара 1992. године, у сарајевском хотелу "Холидеј Ин", тада још као Скупштина српског народа, усвојили Устав Српске републике БиХ, као и Уставни закон Српске републике Босне и Херцеговине.

- Недуго потом, отпочео је трагични сукоб и наша заседања су била проређена. Ипак, на једном од посебних, историјских, као што је оно одржано на Дан Светог Василија Острошког 12. маја у Бањалуци, у тадашњем Дому војске, а данашњем здању Народне скупштине, установили смо трочлано Председништво Републике (Караџић, Плавшић, Кољевић). Ми, посланици, гласачким листићима, изабрали смо Радована Караџића за председника Председништва тада већ "будуће" Републике Српске јер смо на истом овом заседању "преуредили" име Српској републици Босни и Херцеговини у ово данашње и, верујем, вечно - каже Бијелић.

Фото Приватна архива

Према његовим речима уследило је крваво, ратно и по величини битака, истински историјско лето:

- Тај део 1992. године, од шестог априла па до самог краја је српским очима открио стварно или право лице оних који себе воле да представљају као "међународну заједницу". Радован је схватио да тзв. међународна заједница не жели тоталног, апсолутног победника у Босни и вешто је избегао клопку да пре првог снега пободе српски барјак у Сарајеву. Једном приликом, у другој половини 1994. године, кад смо сви већ били уморни и исцрпљени прљавштинама текућег рата, у једном пријатељском, братском разговору ми је рекао:

"Слобо, у овом рату Запад нам стално веже једну руку на леђа па нас, онда, такве, тера да се боримо са муслиманима и Хрватима. Они не желе да ми победимо, али ни да изгубимо".

Овим илустративним детаљима желим да апострофирам Радованову метеорску еволуцију и позитивну метаморфозу кроз коју је прошао дочекавши ту Никољданску скупштину, у истом оном хотелу "Рајски до", на Јахорини, том Олимпу српске слободе у бившој БиХ, где ћемо, уочи Ђурђевдана па и на сам Ђурђевдан, угостити Константина Мицотакиса и делегацију Савезне Републике Југославије, са Слободаном Милошевићем на челу, са све њиховим слаткоречивостима о корисности "Венс-Овеновог плана".

Foto: Фото Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Он истиче да ако већ дотад није формално настала и у јавност лансирана чувена синтагма "Радованов гамбит" онда је стопостотно уверен да је, ако ништа, "лебдела у ваздуху".

- Поменута синтагма је префињени, помало шаховско-жаргонски метафорички израз за његову несавладивост и бриљантност у преговорима. О овоме говорим да бих апострофирао да је Радован током тих месеци 1992. потврдио, илустровао, "доказао" припадајуће му лидерство за које се он, узгред, нити мало није отимао него је сам ток историјско-политичких догађаја до тога довео. Време и протекло искуство су указали потребу за људима који хоће и смеју а кадри су преузети одговорност. Да ме је неко питао још тада, те децембарске вечери 1992. године, каква би могла бити реакција дотадашња два члана Председништва Републике, Биљане Плавшић и Николе Кољевића, на појаву уставног амандмана којим се укида Председништво, а установљава председник Републике, мислим да бих му одмах одговорио са: "Одахнули су. Олакшано им је" - каже Бијелић.

Милован Бјелица, Фото Приватна архива

Истиче да је та децембарска скупштина формално-правним преласком на институцију председника Републике уместо дотадашњег трочланог Председништва преточила политичку стварност у уставно-правну материју.

- Само заседање је било претежно радног карактера, а само је блештава осветљеност сале у "Рајском долу" правила неку алузију на могући свечарски карактер. Већина мојих колега посланика је понета дотадашњим тријумфом српског оружја, била доброг расположења, не слутећи какве нас све сциле и харибде ишчекују до одласка у базу Рајт Патерсон, Охајо, Дејтон... А Радован? Скроман, миран као и увек, схватао је и те вечери да је та велика почаст, то неминовно и заслужено признање које му је указано, само озбиљан и одговоран део посла на који нас је безброј пута подсећао и који је он звао "ми смо слуге народа". И бејаше он то од Петровдана 1990. па до оног изнуђеног, преварног демисионирања јула 1996. године: слуга свог народа. Искрено верујем да је и данас, у већ поодмаклим годинама, затамничен у нехуманим условима, јединка против глобалног и глобалистичког система, једном речју, како Ловћенски Тајновидац написа "једна сламка међу вихорове", исти онај којег смо знали и којег волимо: неустрашиви и непоколебљиви слуга свог народа.

Пожелимо му, осим доброг здравља и дугог живота, срећне предстојеће празнике. На многаја љета - поручио је Слободан Бијелић.

Слободан Ђ. Бијелић, Фото Приватна архива

Милован Цицко Бјелица, високи функционер СДС и један од људи од највећег поверења Радована Караџића за време ратних дешавања у БиХ, каже да након што је 15. септембра 1992. Скупштина Српске Републике на седници у Бијељини донела одлуку о промени имена Српска Република у име Република Српска, оперативно, формално и политички, посебно у међународним односима, било потпуно логично да новоформирана Република мора уместо колективног органа (председништва) имати председника и потпредседнике. Тиме су се водили посланици Скупштине када су на седници 17. децембра амандманом на Устав укинули Председништво и донели одлуку да изаберу председника и два потпредседника. Тако је за првог председника РС изабран др Радован Караџић, а Никола Кољевић и Биљана Плавшић за потпредседнике.

- Посланици тог првог сазива изабрани су на првим вишестраначким парламентарним изборима 1990. и свој мандат, политичко деловање и судбину своју и својих породица ставили су и службу српског парламента - каже Бјелица. - Већина су били посланици СДС којима се придружило неколико Срба, посланика других партија. Све седнице су биле историјске, јер је такво било и време. Све су обиловале достојанственим и аргументованим дискусијама, бригом за народ, судбину и будућност. Све одлуке су се дуго вагале и пажљиво дефинисале. Ти храбри људи нису имали никакве личне интересе, нису калкулисали, нису се понашали популистички. Задивљујуће одговорно и мудро су ојачавали темеље државности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације