АУТОРСКИ ТЕКСТ МИКИЈА МАНОЈЛОВИЋА: Радујем се као клинац ЕКСПО-у

ГЛУМАЦ Мики Манојловић написао је текст о надолазећој изложби "ЕКСПО 2027".

Фото ATAImages

Његов ауторски текст за "Блиц" преносимо у целости:

"Стиже ЕКСПО. По доласку мојих предака у Београд пета сам генерација рођена у овом граду и држави, коју гради. Прадеда економиста Пера Манојловић био је први директор српске Народне банке у време када је Ђорђе Вајферт био гувернер. Основали су подлогу тада чувеног чврстог динара. Дека Милан Манојловић дипломирао у Француској, инжењер шумарства и рударства, две Легије части, прва за допринос Француској, друга Србији. Препешачио Албанију, опоравио се на Крфу, пробијао Солунски фронт, одликован Орденом за храброст краља Петра И Карађорђевића, Орденом за храброст Француске Републике. Орден Светог Саве, Орден краља Александра И, Орден југословенске круне регената и краља Петра ИИ Карађорђевића, Орден Светог Саве Намесника и краља Петра ИИ, заслужио је служећи развоју Београда, Србије и Југославије.

Други дека, мамин отац Петар Докнић, словослагач у Београду и касније у БИГЗ-у од 1937. Слагао је оловна слова, штампале се и читале новине, књиге, уџбеници. Стриц Петар Манојловић сваке суботе на 78 обртаја слушао плоче Каруза, Ђилија, Каласове. Познати социјални радник. Прошло је више од пола века како је стриц Петар са сарадницима успео да створи Дом за децу лишену родитељског старања "Моша Пијаде" у Устаничкој улици у Београду, једну од шест сличних установа о којима је бринуо. Његов допринос Институту друштвених наука остао је неизбрисив, цењен од многих. Са великим поштовањем о стрицу Петру Манојловићу увек је говорила и Весна Пешић. Његово име и презиме носи традиционална награда. Додељује се сваке четврте године појединцима који су у периоду између два конгреса својим радом дали допринос побољшању положаја старијих особа, услова у установама намењеним њиховој заштити, унапређењу социјалног, здравственог, стручног рада са старијим особама.

Од најранијих дана сам се радовао сваком новоизграђеном објекту у Београду; бакалници, месари, продавници обуће, асфалтираној улици, првој самопослузи на Цветном тргу, киосцима ПКБ-а са виршлама, кобасицама и сенфом. Говорио сам "добар дан" комшијама и непознатом старијим људима на улици у пролазу, са друговима делио комад хлеба са машћу, пресвученом паприком или шећером, радо одлазио да мами купим брашно у новоотвореној самопослузи у крају. Ми, клинци, хрлили смо у новоотворене биоскопе Јадран, Козара, Славија, Звезда, 20. октобар, две сале, летње биоскопе на стадиону ЈНА и на летње филмске пројекције у Топчидерску ноћ, касније Кинотеку, у биоскоп Балкан, тај тако важан историјски објекат Београда. Од најранијих дана одлазили у душановачки биоскоп, којег је тако добро познавао велики писац Драгослав Михаиловић. Уживали у бесплатној вожњи горе-доле покретним степеницама Робне куће Београд, радовали се првом драгстору, аутомобилском тунелу, који ономад друг Тито препешачи и тако га званично отвори. Одлазили у шетње подземним пролазима испод Теразија, радовали се растућем саобраћају, саобраћајцу Буљ Јовану, његовим балетским покретима руку, осмеха строгог и охрабрујућег погледа у возаче, којима је савршено регулисао промет на раскрсници Лондона и Кнеза Милоша, радовали се трамвајским, аутобуским линијама, старим и новим. Зеленим Лејланд аутобусима са шестобрзинским ручним мењачем. Радовали смо се нашем неповратно растућем Београду. О свим мени познатим ходницима, сценама, реконструкцијама београдских позоришта и узбуђењу због тих лепих промена нећу овом приликом. Нити о људима, уметницима рођеним у 19, 20, 21. веку, са којима сам имао част да ван сцена и на њима делим детињство и живот.

Како смо се само веселили Бранковом мосту, шесторици каплара, Новом Београду који је настајао, сајамском чуду Хали И од пренапрегнутог бетона и стакла, где нас растужи кошаркашки СССР, предвођен беком Алачачаном и горостасним центром Круминшем када 1961. Кораћа, Данеуа, Гордића, професора Николића и екипу одвојише од златне медаље Европског првенства у кошарци. Туговали смо. Баш. Убрзо су постали наше сталне кошаркашке муштерије. Генерацијама. До данас. Није се свима свидела соцреалистичка архитектура којом је Нови Београд растао. Није ни мени. Ни мени, до данас. У Београду почињу да делују нови урбанистички и архитектонски аутори, појављује се Бранислав Бане Јовин са новим урбанистичким плановима и генерацијом архитеката и грађевинаца. Нови Београд је од тада годинама напредовао и данас се његов нехумани соцреалистички утицај све мање примећује. Када је велики архитекта, песник, професор Бранислав Бане Јовин, познати творац ремек-дела "Сомбор очима птице", као руководилац-пројектант тима планирања градње београдског метроа 1973. године дао мом оцу Ивану оригинал завршеног плана београдског метроа, у периодима од 1973. до 1982. и од 1986. до 2000, данима сам га прегледао и мислио како ће се Београд убрзо и са разлогом придружити цивилизованим достигнућима која становништву олакшавају комуникацију на тако великом и насељеном простору, какав је Београд већ тада био. То витално убрзање урбанизације метроом се није десило. Проф. Јовин и тим откачени, извређани, катапултирани у неко будуће време, као и увек осветом лоших ђака. Јовинов напор и напор његовог тима још увек чувам на посебно заштићеном месту. Папир, ма како квалитетан, склон је нестајању, а велике идеје могу одолети пролазности и постати стварност.

Година 2023. Париз. 27. март. Званична делегација Србије пред 170 делегата и амбасадора света у Паризу представља кандидатуру Београда и Србије за специјални ЕXПО 2027. Наша кампања носи назив "Играј за човечанство". Други противкандидати нимало неискусни у презентацији и организовању највећих светских манифестација. САД, Аргентина, Шпанија и Тајланд. Званични надахнути говорници на презентацији следећим редом: Синиша Мали, постојећи државни ресурси, финансијска сигурност; Зоран Гајић, спортска достигнућа; Марко Стојчић, тренутна и неопходна нова инфраструктура; Мики Манојловић; Стефан Миленковић, универзалност музике; Новак Ђоковић, о спорту који повезује, а не раздваја. Језици: енглески, српски, француски, енглески. Говорио сам о суштини игре, тој кључној људској потреби и врлини у сваком од нас, о увек постојећој субјективној слици света која покреће човека да искаже свој доживљај и разумевање свега око нас, од пећинских цртежа до најсофистициранијих, највиших научних домета, врхунских достигнућа, креативности у свему што човек ствара. Из дубоког неуништивог порива игре духа почиње све. Увече у Музеју уметности и заната (Артс ет Мéтиерс) појединачни, дуги разговори са амбасадорима и делегатима. Тако је почело у Паризу и добитнички се касније у Паризу и завршило. Београд и Србија су домаћини специјалног ЕXПО-а 2027. Те 1973. године годишњи прилив грађанства у Београд износио је 30.000 људи. Сваком годином је бивао све бројнији. Београђанин се постаје брзо и мој град деценијама прихвата све који у њему желе да постоје. Сви који долазе, као некад давно преци мојих предака, у Београд доносе свој дух, језик, културу, обичаје, навике.

Поред свих ратова и разарања утичу на развој Београда брзином проналажења себе у овом огромном граду. У свим областима. Зато данашњи Београд изгледа како изгледа. Веома различито. Сагледан у целини, не личи ни на један разрушен, а потом обновљен град, као градови у Немачкој, на пример. Београд је сложена стварност различитости култура, морала, знања, естетике, нивоа цивилизованости својих житеља. Јединствен по својим дневно-ноћним контрастима, расте и гради се убрзано. Последњих десет година гради се брзином нових технологија. Неки од великих и малих снова постали су стварност која се тешко може променити. ЕXПО у Београду је велики светски догађај. Волели или не волели, разумели значај ЕXПО-а или не, тако јесте. Радујем се тој новој београдској збиљи. Праве емоције, осећања нас тешко напуштају. 1874. године у Санкт Петербургу из игре се догодила чувена изложба зграда, цртежа, костима сликара Хартмана. Суптилни Модест Мусоргски је написао чувену свиту "Таблеауx д’уне еxпоситион" - Слике са изложбе. Од тада до данас постоји пуно различитих интерпретација. Мени су најдражи Емерсон, Лејк и Палмер прогресивним разумевањем Мусоргског. Наш ЕКСПО 2027. морао би да инспирише савременике на игру, стварање свих врста. Можда те блиске 2027. године неко од наших савременика створи звук, Пицтурес фром тхе Белграде еxибитион. У садашњем тренутку ово је мој унутарњи звук. Велике радости и Београђани који их чине се не заборављају, осећања могу избледети, али остају у нама. У мени још живе шкрипа снега првих "кринки" Борово ципела посматрајући нарастајући град. Још увек се радујем малим и великим стварима, неминовним променама. Радујем се као клинац ЕКСПО-у. Радујем се новом, великом, међународном успеху који доноси добро нашем граду, држави. У тренутку надолазећег ЕКСПО-а ово је мој унутарњи звук."

БОНУС ВИДЕО: ПЕСМЕ ВЕЛИКАНА КОЈИХ ВИШЕ НЕМА: На сцени Милица Његомир, Никола Роквић, Марко Луис...

Препоручујемо

Економија

31 191

МАЛИ: Вознијаку смо представили пројекат Београд на води (ФОТО)

06. 12. 2023. у 16:09

Друштво

0 2

НАДАМО СЕ ДА ЋЕ КОД НАС РАДИТИ И СТРАНИ НАУЧНИЦИ: Интервју - министарка др Јелена Беговић

03. 12. 2023. у 21:09

Економија

0 0

БИЋЕМО СПРЕМНИ ЗА ДОМАЋИНСТВО 2027: Србија у Паризу успешно представила напредак у припреми Специјализоване изложбе "Експо"

28. 11. 2023. у 16:44

Економија

0 3

"ЕКСПО" КРЕЋЕ У РЕАЛИЗАЦИЈУ: Србија данас у Паризу подноси извештај о томе докле се стигло у припреми Специјализоване међународне изложбе

28. 11. 2023. у 10:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације