НАШЛИ СМО ПОДАТКЕ ЗА 500 ДЕЦЕ ИЗ БИВШЕ СФРЈ: Шведски новинар и писац Патрик Лундберг разоткрио тамну страну "куповине беба"

СА порастом стандарда у Шведској, од седамдесетих година 20. века, појавила се жеља многих парова да усвајају децу из иностранства, сирочиће из сиромашних земаља. Највише их је стигло из Јужне Кореје, око 10.000, али и из Латинске Америке, па и бивше Југославије.

Патрик Лундберг / Фото В. Ц. С.

Познати шведски новинар и писац Патрик Лундберг добио је пре две године највишу шведску награду за истраживачко откриће године - Велику награду за новинаре, када је са својим тимом разоткрио позадину иностраних усвајања. Испоставило се да су многа од њих била илегална, да су деца стигла преко криминалних канала, па има индиција и да су отимана од родитеља. Ово је у Шведској дуго била јавна тајна и власти су окретале главу.

Лундберг је и сам усвојен из Јужне Кореје, а о свом животу са пожртвованом мајком и, такође усвојеном, сестром, али и о расизму, социјалној беди самохраних родитеља и осталим, како каже, "пукотинама у фасади шведског друштва благостања", написао је потресну аутофикцију "Пут лептира".

- Истражујући тему илегалних усвајања, дошли смо до података о 500 деце која су усвојена из бивше Југославије, касније Србије и Црне Горе - каже Лундберг за "Новости". - Проблем је у томе што не знамо колико њих је стигло илегалним путем, јер не можемо да се ослонимо на документацију. Испоставило се да је у многим случајевима фалсификована. Добра ствар је та што је после нашег писања влада покренула трогодишњу истрагу, која још траје. Надам се да ћемо по окончању добити одговоре на питања.

Лундберг каже да је у једном тренутку било нарочито популарно усвајати корејску децу јер су "лепа, паметна и здрава". Почетна идеја била је да се помогне сиромашним малишанима без родитеља да добију дом, али је временом растао стандард и у неразвијеним земљама, па је све мање било деце за усвајање. Потражња је постала већа од понуде. Тада се у "бизнис" укључују припадници криминалног миљеа и почиње трговина. Такође наводи да нису били ретки примери да усвојена деца имају брата или сестру близанца, који су остављани родитељима.

- У време и после ратова на простору бивше Југославије, много жена је тврдило да су им деца украдена, али су те тврдње одбациване, уз објашњења да жене болују од посттрауматског синдрома. Међутим, никада нико није сазнао шта се заиста догодило са њиховом децом - каже Лундберг, иначе новинар најпознатијег шведског листа "Дагенс нихетер".

Он се бави и другим ангажованим темама, као што су растући расизам, скраћење очекиваног трајања живота код мање образованих радница, али и домовима за младе насилнике. Они су нека врста замене за затвор, а ту бораве и они који су починили убиство.

- У такве домове смештају и девојке које ником нису учиниле ништа, већ само имају поремећај исхране или су склоне самоубиству. Било је случајева злостављања, па и силовања тих девојака. И то је једна од тема од које шведска држава окреће главу - каже Лундберг.

Овај писац боравио је у Београду као гост, другог Норд фестивала, у организацији издавача "Трећи трг" и "Сребрно дрво".

Дирљива прича о мајци и сестри

ПУТ лептира (Фјерилсвеген) је, у ствари, име улице у којој је Патрик Лундберг живео са мајком (усвојитељком) Биргитом и Паулом, усвојеном сестром. Књига је написана после мајчине смрти, као дирљиво обраћање њој, у духу нобеловке Ани Ерно. Он описује мајчин и свој живот, од момента када је доведен на шведско тло, а кроз њихову причу читалац прати и послератни развој Шведске, пад из државе благостања у економску кризу, социјалне тешкоће са којима се суочавају у време власти Карла Билта...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације