СРПСКА МЛАДОСТ НА ПОЉУ БЕЛИХ КРСТОВА: Српска војничка гробља сведоци славе, жртве и херојства

СА НАДОМ у опоравак, француским лађама, тим пловећим болницама, путовали су са Крфа и севера Африке, из Солуна... Пре и током одлучног боја, да у Француској, земљи савезника, залече ратне ране. Веровали су у саборце који су их повели да ће вратити снагу, придићи се и дочекати слободу Србије.

Фото Н. Лајбенспергер

Стотине српских војника којима није било помоћи у болницама у крфској Гувији, Бизерти у Тунису, слегло се у Марсељ, на обале Азурног мора, и у Париз на лечење. Бригу о животу из кога су се већ отписали, препустили су домаћинима који су се дивили њиховој слави, жртви и херојству.

- Ко су ти јунаци који су могли да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви - то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју нацију и своје корене.

Окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, у часу, постали су јунаци, најхрабрији. И, ја сам горд што сам их, са војницима Француске, водио у победоносну слободу њихове отаџбине - преносила се победничким светом порука Франше Д'Епереа, команданта савезничких снага на Солунском фронту.

Фото Н. Лајбенспергер

И баш у данима ове поруке никле су прве хумке српских војника у отаџбини генерала Епереа, издисала је српска младост на путу до пристаништа на обалама Азура. По болницама Марсеља и Париза где није било спаса за душе и тело рањених ни уз најбољу лекарску негу. Ране су биле дубоке као море преко кога су допловили махом млади ратници. Они студенти, ђаци које је влада Краљевине 1914. мобилисала и послала на фронт. Преживели и прекаљени у тешким биткама, сад издишу на путу по лек, свесни да га нема, како је записао Ђорђе Поповић.

У времену пристизања лађа са "товарима безнадежника", почела су видљиво да ничу српска војничка гробаља у Француској. Од обале до Града светлости, те хумке још нису пребројане. Касније, прикупљали су умрле и из тих хумки, по налогу француске владе после потписивања мира, преносили их у гробнице меморијала Тије, највећег српског војничког гробља у Француској.

Фото Н. Лајбенспергер

На непрегледном пољу белих крстова, на вечној стражи овог меморијала у Ван де Марну вечни мир је нашло 747 српских јунака који су се уписали у подвижничку епопеју српског народа. Колико хумки, толико имена.

Стефановић, Филиповић, Максимовић, Живић, Радосављевић... Заједно: редови, каплари, капетани, пуковници, сви у истом строју на стражи историје и потомства. Многима је на белезима само име или само презиме. А заједничко - Србин који је живот положио на олтар отаџбине и слободе коју је сањао.

Српско војничко гробље негује француска држава, тако као да су бели крстови живи борци. Али и пажња Српског диломатског представништва и удружења Срба у Француској, у сваком времену биле су усмерене тако да земља на чијем тлу почивају стари ратници, не стекне утисак да нам није стало до јунака достојних поштовања. Овде се обележавају сви значајнији датуми из српске историје. Овде долазе бројне посете из Србије. А, и била би срамота да не долазе.

Ипак, гробље Тије, није и једино почивалиште српских победника у Великом рату. Има једно на самом југу Француске у месту Сан Мандрије, а откривено је и још шест, у последњој деценији када се наша влада и њено ресорно министарство определили да се више пажње посвети јунацима ослободилачких ратова. У хумкама, мешовитог француско-италијанског гробља, у Сан Мандријеу, издвојени у посебној парцели, почивају и 22 српска војника. Брод их је до ове луке спаса довезао, тешко оболеле. Возио од Крфа, у нади да ће у у Француској бити излечени.

- Били су млади, а увели као биљке без воде и светлости - забележио је Ђорђе Поповић. - Већина је имала двадесет или коју годину мање. Сами цвет српске младости.
Поповић преноси и сећање старих солунаца који су пратили тужни конвој преко мора:
- Ту су били, највише, мобилисани студенти из батаљона 1.300 каплара - забележио је. - Лепи, паметни, образовани, а умиру. Свесни и помирени са крајем живота, сузу пустили нису. Само се, понекад, чуло: јој, мајко моја!

Фото: Новости

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације