МОЋНА ТУРСКА СПОЈИЛА КЕМАЛ-ПАШУ И ЕРДОГАНА: 100 година од оснивања турске републике

Ататурк укинуо превазиђене институције са једним циљем: да створи јаку нацију и државу. Познаваоци Турске сматрају да кемализам и неоосманизам суштински нису супротстављени.

vikipedija

СТОГОДИШЊИЦУ Републике Турске свет дочекује с недоумицом, да ли је неоосманизам Реџепа Тајипа Ердогана победио либерални кемализам Мустафе Кемала Ататурка, или је Ердоганова политика само наставак завештања Сивог Вука, како је гласио један од надимака "оца државе". Главу сивог вука је на застави носио Сулејман шах који је у 13. веку повео туранска номадска племена са Далеког истока у незадрживи продор ка Западу. Ништа, дакле, што се дешава у Турској није случајно.

vikipedija

Ататурк је међу Турцима стекао статус националног хероја као војсковођа, нови Сиви Вук, када је победио силе Антанте и успут очистио из Турске побуњене малоазијске Грке и Јермене. Те чињенице писци панегирика Ататурку често "заборављају". Он је био национални револуционар са једноставном идејом водиљом: "Турска Турцима". Османско царство сматрао је лошим јер Турци у њему нису били водећа нација, већ део недефинисаног, феудалног религијског исламског милета (народа), сиромашног и непросвећеног.

Да може да види данашњу Турску, Ататурк би сигурно био задовољан њеним статусом привредне, економске и војне силе, са огромном популацијом, већом од 86 милиона, од чега је половина млађа од 30 година, а сви су поносни на своју турску националност.

vikipedija

Посетилац Турске лако уочава да њено становништво чини мноштво раса и нација бившег османског царства, од монголских, преко источно-медитеранских до словенских антрополошких типова, а сви се осећају Турцима, баш као што је Ататурк и желео. Чињеница је да Ердоган где год може гради нове џамије, али је и чињеница да се оне издижу међу блоковима модерних зграда, крај нових школа и универзитета, до којих воде нови путеви. Неспорно је да има политичких прогона, али и да опозиција има свакодневну минутажу у информативним емисијама. Ердоган је на изборима ишао у други круг са освојених 49,4 одсто гласова, јер се ни тако моћан лидер не усуђује да "намакне" 0,6 одсто гласова за победу и тако наруши темељне државне законе, што је доказ живог Ататурковог наслеђа.

Тај плавооки и плавокоси Турчин са Балкана данас је, парадоксално, симбол оштро супротстављених политичких струја. Неоосманисти га поштују као утемељивача нове империје, али не панисламске, већ пантурске са исламом као религијом под контролом државе. Кемалисти га сматрају неопозиво својим, као секуларисту и републиканца који је укинуо заосталу османску верску државу и дао људска права сваком Турчину који до њега није ни знао своју нацију, већ је био ништавни "слуга халифе првоверних" цара-првосвештеника у Истанбулу.

vikipedija

У праву су и једни и други. Ататурк се борио као официр за Османско царство док се није уверио да је корумпирана и анахрона империја неодржива због односа према сопственом становништву. Ататурк је био разочаран и младотурским покретом коме је и сам припадао, јер су његови саборци били лако подмитљиви, а ни султанови људи, ни младотурци нису га волели због његове гвоздене воље, неустрашивости и оданости идејама које је заступао. Његов утицај је био маргиналан до 1915. када је стекао славу националног хероја, спасиоца престонице и титулу паше када је са 60.000 бораца сломио инвазију 80.000 војника из целе Британске империје на Дарданеле. Када су 1919. силе Антанте заузеле Цариград и поделиле најбоље територије царства као своје колоније, осим Анадолије, Ататурк је у тој шкртој степи и полупустињи прогласио нову престоницу, Анкару, у тада бедном сеоцету под остацима огромне древне тврђаве.

Покренуо је Рат за независност, али његови борци у старим османским униформама нису били Османлије, већ Турци којима је Кемал-паша обећао да ће добити своју земљу, републику, у којој ће бити равноправни грађани. Тако су победили победнике Великог рата и после тога Ататурк је могао је да нареди било шта, као прави самодржац, укључујући доношење устава и увођење демократије, уређења које огромној већини Турака није било ни теоријски познато. Увео је масовну писменост, укинуо полигамију и дао гласачко право женама, забранио фес и фереџу. Укинуо је султанат али је без милости је вешао и стрељао у султанском маниру све које би покушали да се супротставе просвећивању и хомогенизовању Турака.

vikipedija

Истински познаваоци Турске и њене историје сматрају да кемализам и неоосманизам суштински нису оштро супротстављени као се често банално представљају, већ да постоји дубински континуитет између позног османског, кемалистичког и неоосманског периода у историјском кретању Турске.

Данашњи савремени политички, културни, а од деведесетих и војно-политички неоосманизам не би могао да постоји да није утемељен у Ататурковој секуларној, али милитаристичкој републици.

- За разумевање историјских "процеса дугога трајања", у броделовском смислу тога одређења, ваља бити кадар препознавати континуитете у дисконтинуитетима и дисконтинуитете у континуитетима. Пример Ататуркове модернизацијске револуције и њених каснијих пузећих метаморфоза убедљив је доказ за изнету тврдњу. Наиме, опште је мишљење да је његов историјски нужан и оправдан, радикалан раскид са превазиђеним институцијама и духом Османског царства, који су гушили национални потенцијал Турака, уједно значио и потпуно напуштање идеје о великој и снажној, перспективно (бар) макрорегионалној сили Турској. А заправо, заменивши наднационални османизам (сви султанови поданици су припадници истог, османског народа) из времена сутона Османског царства и младотурског раздобља, којим се укидао систем милета, тј. конфесионалних народа, искључивим турским национализмом, Ататурк је, као његов функционални продужетак, створио турски "политички народ" - објашњава за "Новости" академик, проф. др Дарко Танасковић.

Др Дарко Танасковић

Овај великодржавни концепт, додаје проф. Танасковић, признаје постојање мањина као етно-културних заједница, али без права на политичко организовање, што је, поред осталог, исходиште курдског питања. Истовремено, сви туркијски народи сматрају се, на пантуркистички начин, браћом, онако како се доживљава јединство светске заједнице муслимана, с тим што је општетурски национализам у неоосманистичкој (Ердогановој) верзији наглашенији и исламистички засвођен.

- Ататурк се и даље велича као "отац нације", али му се промишљено признаје и слави улога вође отаџбинског рата и спасиоца државе, док се његова реформаторска (противисламска и секуларистичка) димензија историјске улоге потискује и све мање помиње. На најширем плану постепено се реализује пројекат "турско-исламске синтезе" из времена Тургута Озала, за шта се стварају два основна предуслова: постојање турског политичког народа (демоса), што је допринос национализма на Ататурков начин и, условно речено, реисламизација друштва, која с њим изгледа категоријално неспојива, али у турском случају није. Тако се истовремено актуелизује националистички и верски потенцијал државе, на путу обнављања једне велике Турске - каже проф. др Танасковић.

vikipedija

О великотурским амбицијама најупечатљивије сведочи књига "Стратегијска дубина", некадашњег најближег Ердогановог сарадника и саветника Ахмета Давутоглуа, турског министра спољних послова и премијера. Објављена је 2001. као манифест неоосманизма и озваничила је турске амбиције које су већ наговештене ангажовањем у подршци зараћеним странама током распада Југославије. Турска је "Стратегијском дубином" отворено ступила у светску арену као 17. економска сила света, са 800 милијарди долара бруто националног дохотка, чија се стопа развоја могла поредити само са кинеском и са становништвом које је од 1950. учетворостручило број са 20 на 80 милиона.

Давутоглу је дефинисао Турску као "јединствено обдарену земљу" због позиције на размеђу континената и историјског наслеђа Османског царства које је више векова владало значајним деловима Блиског и Средњег истока и Балкана, на којима је оставило "значајан цивилизацијски траг", због чега има потенцијале да постане озбиљна сила и да на савременим основама предводи муслимански свет. У тој визији, Балкан је у "првом појасу" земаља где треба најинтензивније обнављати османску културу и традиције, кроз јачање културних и економских веза с локалним муслиманским становништвом "коме треба вратити османски идентитет".

vikipedija

Он наглашава да се "Босна и Косово који се директно тичу Турске" налазе на "осама геополитичког сучељавања" на којима почива геополитика Балкана. Прва је "оса Драва-Сава с центром у Босни и Херцеговини, а друга Моравско-вардарска са центром на Косову". Давутоглу је процењивао да је НАТО агресија 1999. смањила на "прихватљив ниво" војну моћ Србије, али "да то није довољно".

- Против антиосманског и антитурског имиџа који на Балкану нарочито Срби и Грци воле да истичу у први план, Турска мора наступити тако што ће елементе глобалног ривалитета пажљиво анализирати и примењивати у региону. Одбијање политичке културе и институција наслеђених од Османског царства доводи до озбиљних проблема на Балкану... Везивање турске улоге у НАТО више за Балкан, има велики значај за нашу политику према овом простору. Овакво опредељење биће блиско интересима САД које ће бити приморане да у будућности развијају политику блиску Бошњацима и Албанцима, који су опет блиски Турској - сугерисао је Давутоглу, инсистирајући да Турска за ширење свог утицаја на располагању има НАТО савез чији је члан.

У овом манифесту неоосманизма из 2001. БиХ, Космет и Палестину дефинисао је као "области са замрзнутим конфликтима, чија ће се судбина тек одредити у новој подели света коју Турска мора да прати и да предузима неопходне иницијативе".

Будућност Бошњака и Албанаца

У констелацији односа у којој Албанци и Бошњаци нису стабилни и утицајни на Балкану, немогуће је да турска источна Тракија и Анадолија буду спокојне, сугерише "Стратегијска дубина":

- Са геокултурног и геополитичког становишта, будућност Бошњака и Албанца представља кључ Балкана. Најважнији стратегијски приоритет Турске у нестабилним и променљивим односима на Балкану је питање осигурања безбедности друштвима која своју судбину везују за регионалну моћ и утицај Турске. Ова ситуација за Турску не представља само одговорност и терет већ и најважније средство за формирање сфере утицаја на Балкану.

Деловање на више фронтова

ПОЛАЗНА основа "Стратегијске дубине" јесте да је Турска централна држава у свом окружењу, "епицентар Балкана, Блиског истока и Кавказа, центар Евроазије", истиче др Бојан Бугарчић, писац предговора српског издања Давутоглуове визије.

- По њој, турска спољна политика треба да буде мултидимензионална, да делује на више фронтова на обнови стратегијске свести и менталитета који су обезбеђивали "јединствену продорну снагу Османског царства и стабилност османског поретка". Та нова политика представља спој неолиберализма са исламизмом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације