ВАСКРСЕЊЕ ОСТРОГА ИЗ ОГЊА: Прошао је век од пожара који је знатно оштетио чувени црногорски манастир

СТОТИНУ година је прошло од обнове горњег манастира Острог, светиње која чува мошти божјег угодника Светог Василија, коме хрли старо и младо, здраво и болесно, примајући од њега благослов, крепећи се и снажећи духовно.

Манастир Острог

Светиња је делимично пострадала у пожару на Духовски петак 1. јуна 1923. године, док су монаси и поклоници који су били код ћивота светитеља остали неповређени. Манастир је сачуван чудом Светог Василија, чије мошти су остале нетакнуте. Сачувана је и црква у горњем манастиру.

Монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, посветио се овом догађају на трибини у Острогу. Излажући детаљно, на основу архивске грађе, сведочио је о још једном од безброј чуда Светог Василија која су се пројавила у том пламену, дугом тридесет и више метара.

- Пожар је прогутао подзиде, стрехе, дом светог оца Василија, али не и светињу божију. Пламен је био толико јак да су се камене зидине у креч претвориле. Падале су стене које су ватром биле дохваћене, а звона су се чак топила! Али ћивот Чудотворца остао је нетакнут - казао је Кондић и подсетио да након последње обнове 2014. године "бела голубица острошка" опет блиста.

Нису само пожари "ударали" на ову светињу, него и разне војске.

- Исламска сила је 1852. године и 1877. разорила манастир. Турски паша је чак четрдесет дана овде боравио. Храбри витезови са војводом Мирком Петровићем, оцем књаза Данила, бранили су ћивот светитеља. Турци су из топова гађали манастир, али су бранитељи ставили свеца на једну равну даску, добро га умотали и пренели преко ових чука и Катунске нахије у Цетињски манастир где је боравио годину. Исто тако, двадесет пет година касније (1877) годину и по је био склоњен код свог Светога Петра Цетињског - подсетио је отац Павле, додајући да је здање које данас видимо подигнуто после пожара.

Сведок избијања ватрене стихије био је игуман Леонтије Митровић, родом из Паштровића.

- Никоме ко се затекао у том пожару длака с главе није пала. У летопису манастира Острог Леонтије каже: "Нека се зна убудуће да је суђено било да се под мојом управом ћелије у горњем манастиру Острогу претворише у прах и пепео од огња који је потекао пуким случајем да 19. маја по старом календару, односно 1. јуна по новом календару 1923. године на освит петка по Тројичинудне у један сат изјутра...."

Игуман је у први мах помислио да су одметници то урадили незадовољни што се ујединила Црна Гора са Србијом и да су они напали на жандармеријску станицу која је била смештена у манастирску кућу Хан - нагласио је монах Кондић.

У летопису игуман Леонтије подсећа да су одметници доста зла и крвопролића
чинили по Црној Гори: "Кад сам отворио прозор од спаваће собе имало се шта и видети. Горњи манастир у пламену. На брзу руку облачим се и у два сата већ сам био у горњем манастиру где нађох особље -јеромонаха Бориса Кажанегру из Паштровића, монаха Саву Шалетића из Бјелопавлића, петнаестогодишњег послужитеља манастирског Владимира Марушића из Дабовића, где стоје пред запаљене ћелије у ноћноме рубљу и кукају.

Благодарећи поклоницима Радовану и Јовану Шћепановићу из Роваца, сада настањеним у селу Јабука у Бијелом Пољу и његовој жени Станији, а тако исто и Марији Мартићевој Ражнатовић из Ријеке Црнојевића, сада настањеној у Подгорици, који су једини те ноћи коначили пред манастиром усред летње врућине они су спазили ватру која се била ухватила

Чим су опазили ватру Шћепановић је отрчао и пробудио особље манастирско и под мали прозор доње ћелије у којој је био јеромонах Борис и манастирски ђак Марушић поднео дрвене скале које су случајно ту биле и њих се двојица провуку кроз тај узани прозор и спасавали се. Монах Сава спавао је у горњој ћелији, повише Бориса, те му није било могуће изаћи кроз прозор па је протрчао кроз ватру која је већ била у највећем дејству и срећно изађе напоље, без да га је ватра имало повредила... У тој пакленој ватри која је покрај њега до врха острошких стена пратила, божјим провиђењем и чудесима Светог

Василија би спашен од целог особља без икакве повреде", написао је у летопису између осталог старешина манастира Митровић. Триста педесет и више година је како се Свети Василије преселио са земље на небо, сабирајући свој народ више данас него за живота.„

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације