Царичин град

АРХЕОЛОШКИ локалитет Царичин град налази се на југу Србије, 30 км југозападно од Лесковца, у долини која се простире између река Јабланице и Пусте реке. Највећи број истраживача данас сматра да је овај импресивни рановизантијски град Јустинијана Прима, задужбина једног од највећих византијских царева – Јустинијана I.

Фото: Светлана Дингарац

Урбанистичка поставка Царичиног града, монументалност и богатство архитектуре појединих грађевина и раскошни мозаици сврставају га међу историјски најзначајнија и туристички најпривлачнија археоошка налазишта српског културног наслеђа.

Град је подигнут на стеновитом платоу највише надморске висине 395 м, на ушћу Царичинске у Свињаричку реку. Опасан је моћним бедемима са кулама, а на југу, на најнижем делу – и воденим ровом. У ближој околини налазиле су се три утврде за заштиту. У град се улазило са јужне и источне стране, кроз три монументалне капије са кулама.

Ужи простор града (in muros), површине око 10 хектара, чине три архитектонске целине, брањене моћним каменим бедемима грађеним техником opus mixtum. На најузвишенијем делу је Aкропољ, који је био у служби архиепископије. Горњи град се простире око Акропоља и двема улицама је подељен на четири кварта. На месту где се улице секу налази се кружни трг – форум. Дуж улица налазиле су се занатске и трговачке радње, јавне грађевине и стамбени објекти. Доњи град се простире јужно од Горњег града и у њему су до сада откривени сакрални објекти, објекти јавног карактера и стамбена четврт.

На Царичиној речици уочавају се остаци бране–моста, изнад које се уздиже мање утврђење правоугаоног облика.

Фото: Драган Боснић

На падинама око града и у равници на јужној страни, површине око 20 хектара, била су подграђа у којима су живели људи задужени за економски развој града. Они су се бавили земљорадњом, сточарством и разним занатима.

Царичин град је урбанистички планиран град. У његовој изградњи примењена су сва искуства и достигнућа градитељства античког света. Имао је развијену водоводну и канализациону мрежу, купатила и чесме. Аквадуктом дугим 17 км вода је довођена у град до великог резервоара за воду.

Занимљиво је да и после 15 векова од подизања овог града, мозаици су и даље опстали, изложени најсуровијим временским условима.

Утврђени део града, површине око осам хектара, био је у функцији заштите јавних објеката и важних институција, као што су црква и војска. Око урбаног дела града развијало се пространо предграђе са радионичарским центрима, кажу подаци о којима посетиоци могу да се информишу на самом локалитету.

Јустиниана прима или Царичин град, како су га у народу прозвали, будући да се веровало да је цар Јустиниан град подигао из љубави према својој супрузи, царици Теодори, једно је од најбоље очуваних археолошких налазишта на овим просторима. Он се налази ван главних путних токова, а изванредан положај очувао га је од немилости векова.

Засигурно јединствено откриће била је занимљива угаона кула која је скривала цистерну у којој се завршавао аквадукт и из које је читава Јустиниана прима системом цеви добијала воду. На Акропољу се налазило седиште црквене управе са епископском базиликом.

Легенда Царичиног града

- Прича говори о принцези која се заљубила у свињара. Пошто им љубав није била дозвољена, решили су да побегну. Сели су у кочију и по ноћи кренули у мрак. За њима је цар, принцезин отац, послао потеру. Коњи су набасали у мраку на неко камење и сломио се тулац на точку, те то село и данас носи назив Штулац. Јурили су коњи са кочијом по мраку, гоњени од гарде, па су се повредили и почели да гегају. Тај крај су касније назвали Гегља.

Због сломљеног точка и повређених коња, кочија је почела знатно да се криви, и због тога они одлучише да скрену са пута. Место кроз које су тада пролазили назвали су Кривача.

Убрзо се кочија искривила и сва храна коју су понели испала је из кочија, па су остали без хлеба. То место су зато назвали Лебане.

Већ су стигли у место где су се надали да ће променити коње, али коња није било. Од тада то место називају Коњино.

Потера их је знатно сустигла, али се нису предали лако. И поред повређених коња, кренули су даље, али је царска гарда била бржа и сустигла је бегунце ‒ младе љубавнике. Војници су ухватили свињара и по царевој наредби, одмах му одрубили главу.

Оде глава ‒ на старословенском жде голова, а по том несрећном догађају место су назвали Ждеглово. Село покрај Царичиног града где је живео свињар назвали су Свињарица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације