РАЊЕНА МЛАДОСТ КОРАЧА ДАЉЕ: Живот је опет у дворишту смрти - отворен "Рибникар"

ПРЕД улазом школе која је само пре недељу дана завијена у црно, деца се грле и поздрављају. Срећни су што се виде. Иако су сигурно и уплашени и збуњени, понеки бацају и "пет". Дечаци се тапшу по раменима, причају где су били и шта су радили протеклих дана, помињу и фудбал, Лигу шампиона. Трагедија је велика, али њихова младост покушава да је превазиђе.

Фото Н. Бјелић

После вишедневне тишине, која се након убиства осморо другара и школског чувара надвила над њиховом школом "Владислав Рибникар", ђаци су се јуче окупили да се изборе са том трагедијом. Њихови животи се настављају...

Многи старији разреди су се договорили да се сви нађу у близини, а онда заједно са наставницима уђу у школу. Разредна их води, а претходно је сваког ђака понаособ загрлила са обе руке. После мање граје приликом сретања и поздрављања, јер се већина није видела неколико дана, сви су се у колони и тишини пењали уз степенице на мали улаз у школу. Он је са супротне стране од оног на који је 3. маја ушао Коста К. (13) и из пиштоља пуцао на своје другаре из ђачке клупе правећи масакр.

Д. Миловановић

Ученици основне школе "Владислав Рибникар" на Врачару у Београду вратили су се јуче у учионице. Нису имали часове, нису им предаване једначине, рељефи и именице, већ су сат и по времена причали са наставницима, дружили се, разговарали о животу и трагичном догађају, који их је "сасекао" пред крај школске године.

Неки старији ученици долазе и држећи се са родитељима за руке. Није им свеједно поново ући у ту школу. Поједине опет само довезу аутомобилима, па они искоче и устрче уз степенице. Ипак, скоро сви ђаци су дошли у пратњи родитеља, небитно да ли су први или осми разред. Многи очеви и мајке нису ни отишли кућама или на посао, већ су их испред чекали да изађу после 90 минута.

Кажу нам да сва деца различито реагују и да свако на свој начин превазилази немили догађај и трауме од њега. Нека су спремна да наставе са школом, друга опет нису. А свим им треба време, да посложе емоције и мисли у својим малим глвама.

- Млађи син који је пети разред се добро држи, јер ти пуцњи које је чуо нису му се задржали у глави - прича нам један од очева. - Он је био закључан са другом децом у учионици и онда смо ми родитељи стигли и са наставницом их извели управо на овај улаз и одвели у парк и кафић. Он ништа није ни видео. Са старијим сином који је седми разред је друга прича. Он је видео тела те деце на ходнику и те слике му се мотају по глави све ове дане. Кад је у друштву и са другом децом лакше му је и тад не мисли о томе, али кад је сам није му баш добро.

Фото З. Јовановић

Чини се да се са овом трагедијом, ипак, много лакше носе деца, него родитељи. Они су срећни што се друже, што су поново заједно. То се види и осети гледајући их окупљене у групицама.

- Моја ћерка жели да се врати у школу. Она је осми разред. Пола њених другара из разреда је већ долазило протеклих дана, имали су неку потребу да уђу у школу - прича нам једна мама.

- Чини ми се да се они добро носе са свим овим и да је много теже родитељима. Ја због те убијене деце и њихових родитеља осећам неку нелагоду и стид. Не знам то да објасним, тешко је...
 

ПОМОЋИ НАСТАВНИЦИМА

ЈЕДАН отац нам каже да је кроз разговоре са другим родитељима и друштвом његовог сина запазио да су деца, која нису видела мртве и рањене ђаке, прилично добро.
- За сада ми се чини да су се они изборили са овом ситуацијом, окренули су се неким својим обавезама и игри. Мислим да много већа помоћ и подршка у сваком смислу треба наставницима и другим запосленим у школи. Они су много свеснији од деце колика је ово трагедија и чини ми се да се теже боре са њом. Не прихватају то што се десило. Причао сам са једном наставницом, жена је потпуно потиштена, разочарана, разорена. Кад сам сад видео наставника географије како хода, све ми је јасно. Човек не може да дође себи, а он је кажу међу првима ушао у ту учионицу и видео убијену децу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације