МАЈКО, НЕ ЧЕКАЈ ВИШЕ... ЕМА! ЈЕСТЕ ОНА: Језив тренутак испред школе на Врачару у којој је почињен масакр
ОСМОРО деце испратили су родитељи, јуче ујутро, у школу. Да уче. Да се друже. Радују детињству и младости. Снују и планирају време и екскурзије.
Осморо њих родитељи ће дочекати у ковчезима и испратити на пут без повратка. Њихов друг и вршњак Коста К. пуцњима из очевог пиштоља, лепоту детињства у стасавању, у трену, претворио је у стравичо ништавило. Испред школе "Владислав Рибникар", у коју су их испратили, смењују се очеви, мајке, баке... браћа и сестрице убијених. Стизали су у неверици. Одлазили, па се враћали. Како је која вест одјекнула, а иницијали упућивали да је то баш њихово дете, тако су се они, тетурајући, сударали на путу од школског дворишта до главног улаза. Од полицијске станице Врачар, па поново до школе.
- Мајко, не чекај више... Ема! Јесте, она је - примила је вест бака девојчице.
Ћерка јој је јавила. Неописива је слика овог језивог тренутка. Бака која је слутила, а није поверовала, срушила се. Занемела. Укочена, потпуно. Помажу лекари. Дуго траје указивање помоћи. Ужас на лицима родбине која је чекала само да не чује истину.
Тешка тишина, па јецај. Па тишина, па јецај. Шапат: "Да ли су још у школи? Кад су их одвезли? Нису, нису, ту су..." Застају пролазници. Размене шапат. Нема оног ко није ужаснут. Нико није прошао да није застао. Осморо дечака и девојчица више никада неће поћи у школу.
- Неее, нећу да приииизнааам ! Не миирим сее! Није истиина, Нииијее! Реците да није истина. Реците, молим вас - проламао се јаук мајке која је примила најцрњу вест. - Хоћу у школу, отворите, пустите ме, пууштајтее! Отварајте! За руку је вуче, назад, и теши дечачић. Можда брат једне сестре или једног брата из одељења седмо два. Она вуче напред. Отима се и, најзад, извлачи руку из руку детета, па рукама стеже главу и вришти.А, кад се мајка ухвати за главу и зајауче... то је слика дланова згрчених на читавом глобусу.
Tо је пољубац на лицу њеног детета који нико неће моћи да избрише. То је загрљај који ће узалуд чекати, и који никакве речи саучешћа и утехе неће моћи да замене. Овде је туга облик смрти. Мало је који фоторепортер подигао свој фото-апарат. Како? И објектив би, чини се, пукао пред оволиким чемером. Мало је ко имао снаге да нешто упита. Да се покрене. Осим ње, само ње, мајке коју је покретала снага бола за страдалим дететом.
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ТРАГЕДИЈА, ПОЧИВАЈ У МИРУ" Анђушића погодила вест - нашли га мртвог: "Никад не знате кроз шта људи пролазе"
"ТРАГЕДИЈА, почивај у миру..."
17. 12. 2024. у 18:26
Коментари (5)