СЛАВИЦА, КАД ЗАЗВОНИ ТЕЛЕФОН, ЈОШ ЧЕКА ДА ЧУЈЕ МУЖЕВЉЕВ ГЛАС: Породице несталих у ратовима на тлу Југославије кроз слике испричале сећања

Моје име је Славица и део моје животне приче осликан је на слици на којој је цвеће које је мој муж бацао из авиона када нам се родила прва ћерка. Пре 31 године, дан пре рођендана Наташе, рекао је да сигурно долази на њен рођендан. Нажалост, није дошао ни на тај, али ни на један више, рекла је Славица Павловић са Кордуна на отварању изложбе "Љубав пркоси времену".

Црвени крст Београда

Ову изложбу организовао је Црвени крст Београда у сарадњи са Комитетом Црвеног крста, у београдском Педагошком музеју. Славичин муж Душан Павловић нестао је код Добоја, у августу 1992.

- Мој муж је нестао са шесторицом колега и до данас не знамо ништа о њему. Дуго ми је звук телефона будио наду да ћу поново чути његов глас, годинама касније да ћу чути да су га пронашли, па да су сазнали где је, да му на гроб можемо изаћи... И знам да се моја прича не разликује од прича свих породица несталих у последњем рату. Можда се прича и разликује, али туга је оно по чему се препознајемо и разумемо. Желели бисмо да се о нашим најмилијима не прича као о несталима, већ као о онима који су волели цвеће, поља и брда, родну груду, особе које су волеле нас и које смо ми волели. Они нису само нестали у рату, они су наши мужеви, деца, очеви, мајке, сестре, браћа... Немојмо дозволити да се заборави да су живели и да су волели и да су их волели - казала је Славица у име породица несталих.

Ова изложба академског сликара Угљеше Цолића инспирисана је причама чланова породица несталих у сукобима на тлу бивше Југославије. У сукобима је евидентирано више од 35.000 несталих, а решено нешто више од 25.000 случајева. Нажалост и даље је непозната судбина више од 9.800 људи, од чега у Србији 1.134.

- У времену у ком тражимо место за разговор, у коме имамо место за одмор, праведно је имати и место за патњу, на коме имамо право на сва сећања која носимо на некога - казао је на отварању председник Црвеног крста Београда Милан Мирковић. - У данашње време испада да се околности око нас махом везују за привилегије, а онда схватимо да нам после живота неко може ускратити ту једну најнормалнију ствар - место вечног починка. Око нас је 15 прича и 15 судбина које постају координате на којима можемо да славимо живот и сећање на оне које још тражимо.

Изложба говори о деци, родитељима, супружницима, браћи, сестрама, бакама и декама који су нестали. Ишчекивање нестале особе не одвија се само унутар породице. Нестали су имали пријатеље, колеге, комшије, познанике који их такође ишчекују, или бар вести о њима. Све земље које је задесила трагична судбина ратних разарања и грађанских сукоба, међу којима је и Србија, део су иницијативе да се кроз уметнички израз, а на основу приче најближих чланова породица несталих, говори о успоменама и сећањима на сретне тренутке из периода када је породица била на окупу.

Ова изложба афирмише поступак меморијализације с циљем да се подигне свест у заједници о овом проблему, кажу у Црвеном крсту.
 
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације