ТРЕБА НАМ ТЕМЕЉНО УЧЕЊЕ И ЗНАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Српски национални интерес у основном и средњем образовању

САСВИМ је јасно да у нашој држави треба да постоји једна јединствена и ексклузивна кровна издавачка установа коју већ имамо – Завод за уџбенике, и ту треба искључити било какву назови либерализацију и отворено тржиште, написала је др Љиљана Чолић у ауторском тексту за "Печат".

Фото: Милан Тимотић

Пре скоро тридесет година једна професорка с мог факултета замолила ме је да јој закажем састанак са Војиславом Коштуницом, како би му у главним цртама изложила свој национални програм. Реч је о изузетно угледној особи и цењеној у међународним научним круговима. Добро сам запамтила њену прву реченицу, изговорену на поменутом састанку, која ми је тада зазвучала сасвим површно, готово неозбиљно, а гласила је: „Код деце и омладине у Србији треба развијати осећање завичајности.“ Много касније, кад сам се као министар просвете нашла под опсадом страних дипломатских представника и разноразних међународних организација које су имале заједнички циљ – да остваре потпуну контролу над нашим образовањем, а прва тачка њихове агенде била је давање свих могућих и немогућих права националним мањинама, појам завичајност блеснуо ми је у пуном светлу, али не у локалном већ у најширем, у државном смислу – цела Србија као завичај све деце и омладине која у њој живе, у њој су рођена, као и њихови родитељи, деде, бабе и старији преци до ко зна ког колена у прошлости.

Притисак тзв. страних партнера под број један односио се на потребу да се за ђаке несрпског говорног подручја обезбеди увоз, како су наглашавали, non sensitive books на њиховом матерњем језику, тј. из њихових матичних земаља. Ту се већ можемо вратити на завичајност. Зар није и за ту нашу, подвлачим нашу, несрпску младост, Србија матична држава и следствено томе српски језик такође матерњи? Дакле, они практично имају два матерња језика. Право на школовање на њиховом примарном матерњем језику смо им дали а једном дата права не могу се тек тако или чак никако одузети. Но то је питање за правнике и законодавну власт. Оно што школској младежи свакако не смемо допустити, ради нас а и ради њих самих, а о чему се није водило и не води рачуна, јесте да је тако назовем аутосегрегација. Право на школовање на несрпском језику не сме значити ограђивање, удаљавање и отуђивање од Србије. У склопу школовања ученика другог говорног опредељења држава треба да одговарајућом законском регулативом пропише и обезбеди спровођење обавезног темељног учења и знања српског језика.

Наглашавам: темељно учење и знање српског језика, јер сам имала прилику да упознам једног дипломираног професора српског језика и књижевности – Мађара, који је говорио српски без акцента и предавао га у национално мешовитој средини, а у сусрету с његовим ученицима приметила сам да нису чак добро разумели ни шта сам им рекла, а камоли да су могли да ми одговоре на српском. Готово идентични случај био је с турском националном мањином на Косову и Метохији, а о албанским ђацима да и не говоримо. У образовном систему Србије сви уџбеници за основне и средње школе треба да имају потпуно јединствену и једнобразну садржину са употребом различитих језика као једином разликом. Сасвим је јасно да у нашој држави треба да постоји једна јединствена и ексклузивна кровна издавачка установа коју већ имамо – Завод за уџбенике, и ту треба искључити било какву назови либерализацију и отворено тржиште. Што се тиче посебних садржаја у наставним програмима и предметима којима је предвиђено очување и неговања етничких специфичности, ти садржаји такође морају бити у потпуности усклађени с државним интересима Србије и бити лишени свих дезинтегративних елемената. Примера ради, у уџбенику за учење босанског језика, који сам својевремено имала у рукама и нисам га одобрила, као ни босански језик, између осталих неприхватљивих реченица стајала је и следећа: „Земља Босна је моја домовина“.

На званичном сајту Српске гимназије у Будимпешти стоји: Васпитно-образовни циљеви и задаци школе: Образовање Срба, као припадника националне мањине у складу са мађарским васпитно-образовним системом; Образовање на матерњем језику; Неговање мађарског језика и књижевне културе на нивоу матерњег језика… Обратимо пажњу: Неговање мађарског језика и књижевне културе на нивоу матерњег језика. Сматрам да између државних, националних и локалних интереса треба ставити знак једнакости.
Српски национални интерес = државни интерес Србије;
Интерес других етничких група = државни интерес Србије;
Локални интерес = државни интерес Србије.

Дакле, државни интерес Србије изнад свега јер без државе нема ни народа. То нарочито важи за нас Србе јер, за разлику од осталих, ми алтернативну државу немамо. Како лепо рече Св. Владика Николај Велимировић: „Од нас је труд, а од Господа успех.“ На нама је да чинимо колико до нас стоји.

У то име вратићу се на терен практичних савета и препорука, верујући да наизглед и мали кораци могу имати повољан исход. Код све деце и омладине у нашој заједничкој држави мора се развијати и неговати осећање свеукупне завичајности тако што ће се, на пример, кроз прописане правце кретања школских екскурзија младима пружати прилика да упознају најлепше крајеве њихове домовине, без обзира где живе и где се школују. Сигурно смо сви противници београдизације Србије, али у свест све школске деце, без разлике, мора бити на најупечатљивији начин урезано да је Београд њихова престоница и центар њихове државе. Ниједно дете не би требало, нити се сме допустити, да заврши основну школу а да није посетило Београд и да му престоница његове државе не буде представљена у најлепшем светлу. Кратко, јасно и чини ми се сасвим оствариво, ученици из јужних области иду ка северу, обилазе Крушевац, Ниш, Крагујевац, Нови Сад, обавезно и неизоставно Београд. Ђаци са севера иду у обилазак јужних области, посећују Крагујевац, Ниш, Краљево, Крушевац, Београд обавезно и неизоставно. Иностране дестинације треба искључити. У ери савремених комуникацијских могућности било би упутно одговарајућим подзаконским актима прописати обавезну билатералну сарадњу школа из различитих географских области, путем видео-линка или како већ све могуће, организовати понеки заједнички јавни час, приредбу или слично. На пример, школа из Панчева остварује сарадњу са школом из Нове Вароши, школа из Прешева са школом у Суботици и сл. Звучи наивно, али није безначајно.

У политичком деловању треба следити максиму: Дати мало да би се добило више. Ми смо урадили сасвим супротно, и то на штету државе, а дугорочно и у суштини и свих њених грађана. Националним мањинама дали смо сва оправдана и неоправдана права, пустили их да живе одвојено на друштвено и етнички раздељеном српском тлу, без везивног ткива. А шта је требало да буде везивно ткиво? Управо сама држава Србија, на чијој укупној територији сви њени грађани треба да се осећају као домаћини. Томе ће их најбоље научити интегративно и државно одговорно школовање. Сад би требало у поступном процесу ту захукталу бујицу враћати у нормалне токове, а у међувремену дати понешто што нисмо дали, што не кошта много, а може и требало би да буде корисно и лековито за све. Под заставом и с грбом државе Србије, на разним међународним такмичењима, на победничка постоља пели су се и пењу Мађари, Бошњаци, тј. муслимани и други. У част и на славу државе Србије, а њиховом заслугом, интонира се химна „Боже правде“, па зар онда не заслужују да та химна на неки начин помене и њих. Та наша прелепа химна је у ствари молитва, а ми православци знамо да смо дужни да се молимо и за наше непријатеље.

Српске земље, то је територијална одредница и односи се на све, сав наш род је збирни појам и обухвата све житеље државе Србије. Бићу слободна да кажем да помињање само српског рода у државној химни није примерено. Речи државне химне Србије „Боже правде“ ваљало би уподобити свим њеним грађанима, како би је свим својим срцем доживели као своју и као обележје своје државе, како би се државна химна без икаквог отпора и противљења интонирала у свим школама на почетку школске године. Тако се подстиче и негује љубав према домовини, чува суверенитет и територијални интегритет државе. У циљу јачања међусобног поштовања и уважавања, предложила бих још нешто. Поред прославе Савиндана, школама у етнички мешовитим срединама требало би омогућити и прославу просветитеља из њиховог верског и културног живота у истом капацитету, а на основу предлога националних савета националних мањина и у сарадњи са Министарством просвете. Сви ученици, без разлике, имали би обавезу да уместо наставе у данима обележавања оба празника присуствују пригодним свечаностима. То би свакако допринело зближавању ђака, самим тим и укупном смањењу међунационалних тензија, бољем међусобном разумевању и локалној друштвеној стабилности. Понављам: Државни интерес изнад свега јер је држава одличје и обличје сваког народа, па и нашег српског. Сетимо се на крају речи једног од највећих, ако не и највећег, српског православног филозофа др Жарка Видовића о значају завичаја у људској свести: „Завичај није предео него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм … Трансценденција је та сила која конкретно искуство конкретне средине човекова света преображава у завичај и нацију.“ Наш је задатак да у свест укупне школске омладине, а у будућности равноправних и равно-одговорних грађана Србије, усадимо мисао да је читава Србија њихов завичај.

(Излагање на Округлом столу српских интелектуалаца под називом „Српско национално питање данас“18. фебруара 2023, у Народној Скупштини Србије.)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације