"МОНА ЛИЗА" ЈЕ ЛУЈЗА ЈАКШИЋ, ЛУЖИЧКА СРПКИЊА: После пола века откривен идентитет тајанствене даме са портрета у Музеју у Смедереву

ПОСЛЕ више од пола века мистерије и сплета невероватних случајности, откривен је идентитет смедеревске "Мона Лизе"!

Фото Н. Живановић

Безимена, тајанствена дама са портрета у Музеју у Смедереву, која деценијама заводи заљубљенике у уметност загонетком свог порекла, заправо је европска лепотица Јелисавета Ела Јакшић, професорка у женској школи краљице Драге, ауторка прве граматике енглеског језика на српском и супруга српског дипломате Светолика Јакшића.

Смедеревска "Мона Лиза" стигла је на своју вечну адресу 1966. године као део легата Милана Јовановића Стојимировића, дипломате, новинара, управника Архива Србије и хроничара Београда.

- Портрет тајанствене жене смедеревском музеју поклонио је Иван Јовановић Стојимировић, Миланов рођени брат, са сведочењем да је Милан последњи овоземаљски поглед упутио управо дами чији је портрет стајао поред његове самртничке постеље. У писму музеју Иван је написао "Мој брат издахнуо је са погледом заустављеним на овом портрету и ја ништа више не могу да урадим него да га поклоним музеју" - започиње ову чудесну причу за "Новости" др Снежана Цветковић, историчар уметности и музејска саветница.

Портрет даме без имена и биографије деценијама је чуван у тами музејског депоа, умировљен у прошлости и осуђен на заборав. Све док ипак није одлучено да буде показан публици 2002. године на изложби "Уздарје Милану Ј. Стојимировићу".

- Од тада до данас дама са осмехом Мона Лизе дочекује посетиоце музеја на уласку у здање, док је насупрот ње постављен Миланов портрет, који као да је гледа и данас, једнако као и у самртном часу - каже Цветковићева.

Фото Н. Живановић

Она сведочи да је једино што су знали то да је аутор раскошног трочетвртинског портрета чувени портретиста европске аристократије Јожеф Копај (1859-1927), који је сликарство учио код бечких виртуоза портретне уметности Канона и Макарта.

Радозналост и посвећеност, године истраживања, награђени су недавно открићем да је загонетна жена заправо Јелисавета Ела Јакшић.

- Од портрета младе жене, што још увек пише на плочици поред рама, одједном смо, листајући архиве, дошли до сазнања да је наша "Мона Лиза" Јелисавета Ела Јакшић, супруга српског политичара и дипломате Светолика Свете Јакшића - каже музејска саветница.

Као и пут портрета од настанка до музејске збирке, чудесна је и загонетна судбина ове даме.

- Била је врло имућна, те је по доласку у Србију својим новцем помогла супругу да покрене лист "Штампа". Предавала је француски и енглески језик у Вишој женској школи краљице Драге и била ауторка прве граматике енглеског језика на српском. Надживела је супруга, а током Другог светског рата у неком европском хотелу покраден јој је накит милионске вредности, те је умрла у сиромаштву, сама и заборављена - наводи кустос.

Претпоставља се да је портрет настао у Бечу, након Јелисаветиног и Јакшићевог венчања 1899. или 1900. године.

И као што ова прича има драмски заплет достојан сценарију за филм, до запослених у музеју, сасвим случајно у исто време кад и решење мистерије, стигао је текст из часописа "Књиженство". На њега је пажњу скренула Зорка Пападопулос из Грчке, иако не директни, али једини потомак Милана Ј. Стојимировића, власника портрета. Као да је ванвременским везама сам Милан желео да се коначно сазна истина о дами која га је загонентим погледом отпратила са овог света.

- Испоставило се да су, паралелно с мојом потрагом, истраживач Филолошког факултета у Београду докторанд Марија Булатовић и њен брат, историчар уметности Никола Булатовић, спровели праву детективску потрагу за судбином ове жене. Тако је њихово истраживање дефинитивно склопило мозаик. Сазнали смо не само ко је "Мона Лиза" смедеревског музеја него и детаље њеног живота - прича Снежана Цветковић.

Дама с портрета, доскора безимена, заправо је била жена са бројним именима.

Истраживање које су спровели Булатовићи било је подстакнуто "Писмима из Солуна" књижевнице Јелене Димитријевић. У њима су писма упућена управо Лујзи, како књижевница зове своју пријатељицу Елу Јакшић. У чланку Лујза Ст. Јакшић - апорије једног генеалошког истраживања наводи се да "оскудни биографски извори говоре да је Лујза Јакшић, пореклом Лужичка Српкиња, рођена као Јелисавета Ела Берник у Берлину око 1860. где се удала за извесног Швеђанина и променила име у Алиса Тепер. Након мужевљеве смрти, у Берлину се упознаје са Светоликом Јакшићем, са којим се венчава у Бечу 1899/1900. године, променивши име у Лујза". Извори јој приписују и заслуге за оснивање ђачке трпезе. Неки подаци наводе да је умрла за време Другог светског рата у великом сиромаштву. Према другим изворима, преминула је 7. фебруара 1959. године у 95. години, а сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Овиме је тек разгрнут вео са живота тајанствене даме, што "Мона Лизи" смедеревског музеја даје још интригантнији ореол. Тако ће Јелисавета Ела Јакшић, са портрета насталог пре 120 година, наставити да заводи, инспирише и узбуђује људе.

ВЕЗА МИЛАНА И МОНА ЛИЗЕ

- Истражујући сам открила како је, највероватније, портрет дошао у посед Милана Ј Стојимировића. Наиме, његова друга супруга Спасенија Гребенац и Ела Јакшић биле су куме из првог Спасенијиног брака са Светоликом Гребенцем - каже Цветковићева.

ПОЧИВА НА РУСКОМ ГРОБЉУ У БЕРЛИНУ

Јелисаветин муж Светолик Јакшић сматран је за државног непријатеља и осумњичен за сарадњу у завереничкој акцији против краља Александра Карађорђевића. Сматрало се да је током рата био немачки агент, због чега је био у изгнанству непосредно до своје смрти 1928, а свега годину дана раније био је амнестиран. Светолик је сахрањен у Берлину, на руском гробљу, док Јелисавета, која је рођена у Берлину, почива у Београду.

СУДБИНА ВЛАСНИКА ПОРТРЕТА

Милан Ј. Стојимировић једини је Смедеревац који је пре рата имао приватне уметничке колекције и једини који је завештао легат смедеревском музеју. Био је новинар, дипломата, уредник листа "Обнова", због чега је био проглашен народним непријатељем и осуђен на 15 година робије. Конфискована му је готово целокупна имовина. Његов легат у смедеревском музеју чине 34 предмета, вредне уметничке слике, писаћи сто кнеза Михаила Обреновића. Смедеревској библиотеци оставио је више хиљада књига, а целокупну рукописну оставштину завештао је Матици српској у Новом Саду. Умро је у сиромаштву у Београду 1966. и сахрањен је на Новом гробљу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације